Čovek se ogradio ili Nisi ti to, momak, dobro razumeo...

Čitam juče neki intervju - naš glumac mladje generacije, vodi se kao zavodnik i švaler po sredstvima javnog informisanja. 
Dobro, to neću komentarisati, važi ona stara: o ukusima ne treba raspravljati... 

Elem, kaže faca da je spreman za decu. Ali, o braku još ne razmišlja. 

Pa šta to znači, sunce ti poljubim?
Kakvi su to stavovi modernog doba, kakvi su to trendovi svuda okolo?

Meni se čini da se baja ogradjuje od moguće greške, pa, ako mu se omane, on je svoje rek'o. 

Molim redakciju da mu pošalje primerak intervjua, da ga stavi u fasciklu zajedno sa svom važnom dokumentacijom. Da se ne zagubi.
Mislim, čovek je javno priznao svu moguću i nemoguću decu koja će mu se desiti. 

Momak, aj ti malo sedi pa razmisli šta si izjavio. Kakvo je to roditeljstvo bez zajdnice? 
Nisi ti to dobro razumeo. 

Misliš da je teško biti dečko i suprug?
Nemoj onda ni da sanjaš da budeš roditelj.
Moraš još malo da porasteš. U glavi.
Drži se ti Durex-a i uživaj!

Pusti da decu prave neki ljudi koji su spremni da budu ne samo OČEVI svojoj deci, nego i TATE!

Iz ugla jačeg pola ili Za sve su krivi ženski hormoni!

E, da vam kažem, žene su čudo.

Ja stvarno ne razumem taj mentalni sklop koji im omogućava da toliko misle.
Bez prestanka.
Aj što sebe umaraju, pa su nervozne 24h (dnevno i noćno :)), nego, bre, što umaraju nas.
Njihov zadatak je, pored produženja vrste, izgleda i da nas konstantno gadjaju u živac svojim neurotičnim tripovima...

Komplikovane do bola.

Ne kapiraju da su nam lepe uvek. I kad nisu lepe. I onim danima. I kad misle da su nadute, debele i da im se vidi ta neka izmišljena bubuljica na čelu.

Ne kapiraju da nije bitno šta su navukle na sebe za izlazak. Dokle god je dovoljno dekoltirano i kratko da ne bude vulgarno a da raspali maštu.

Ne kapiraju da mi ne poznajemo marke, kreatore, dezene. Da čak ni boje nešto ne razlikujemo (nijanse su skroz nebitna stvar).

Nikada neće shvatiti da, kad imamo svoje tripove, treba da nas puste da nas prodju. A proći će. Isto ko što su se i pojavili.
I vežbanje do iznemoglosti. 
I slušanje muzike koja je van svakog rezona. Non stop.
I fascinacija takmičenjem u pikadu na "Eurosport"-u.
Sve to prodje.
Ako nas ne dirate.

Kako ne shvate da je najlepši osećaj na svetu hodati po kući u boksericama.
Ceo celcati dan.
Sloboda.

Kako je sasvim normalna i očekivana stvar vrteti kanale do iznemoglosti. Čemu inače služi daljinac i gomila programa na kablovskoj?

O osećaju za PRAVI trenutak da ne govorim.

Prodju pored TV ekrana baš u 84. minutu najdosadnije tekme ovog veka, kad iz neverovatne akcije, preko desnog krila, sa pola terena, padne jedan centaršut pravo u mrežu kroz ruke golmanu.

Odnesu šoljicu kafe u kojoj je tužan, ostao poslednji, najsladji, gustirani gutljaj kafe.

Operu jedinu majcu koja vam odgovara uz odredjene pantalone. Koja vam treba ujutru.

Viknu iz kuhinje neku nebitnu stvar u trenutku kad se dete zaigralo kockama na podu a vas uhvati onaj slatki dremež...
Taman kad se zavalimo u trosed i ugrabimo sekund vremena da zatvorimo oči, treba nešto da se kupi, dete treba da se presvuče, veš treba da se raširi...

Ne mogu bez nas ni jednu odluku da donesu, ni gde na odmor, ni šta za ručak, ni koje cipele i koja haljina na proslavu. Smaraju konstantno sa problemima i nebitnim stvarima. I to ne samo svojim već i problemima njihovih drugarica, poznanica i omiljenih TV zvezda...

Zvocaju stalno.

I kad ćute. Zvocaju u sebi.
Tačno može da se provali da imaju unutrašnji monolog.

Sa našim košuljama i pantalonama koje su bačene po stolici i trosedu;

Sa tetrapakom soka, koji smo vratili u frižider sinoć (u kome je jedva gutljaj ostao, ali u odbranu, bili smo toliko žedni posle večere da smo samo sručili litar u sebe); pa je ona sva srećna dohvatila tetrapak, sve sa čašom u ruci...

Sa praznom kutijom fete koja viri iz djubreta (dobro, OTKUD mi znamo da je nešto "zapljunuto" i rezervisano u frižideru?! Nismo vidovite baba Vange, pa da znamo da je feta za gibanicu?!?!)

Sa čarapama koje su pod krevetom (umesto u kanti za veš, znam da je rečeno da one stoje tamo, ali, brate mili, nisam još odlučio hoću li ih možda još jednom obući...);

Sa kantama za veš (zvocaju u sebi, jer je toliko bitna stvar ubaciti pravu stvar u pravu kantu; zar je moguće da od tako glupih stvari uspeju da naprave čitavu nauku... šta je belo, šareno, za 30, 60 ili iskuvavanje; šta sa čime nikako ne sme i šta mora posebno...). 

Sa  prljavom viljuškom koja se zalepila za stoljnjak (jer je nisam spustio u sudoperu), s kojom sam štrpkao ručak za sutra iz frižidera, iz šerpe (jer je tako mnogo sladje i brže nego uzimati tanjir i smarati se sa detaljima);

Sa punom kesom za djubre koja se preliva.
A jbg. nije mi palo na pamet da je ponesem sa sobom kad sam išao na džoging.
Ni kad sam silazio do podruma da vidim jel su gume na bajsu napumpane.
A ni kad sam je maltene srušio u prolazu dok sam išao na posao.

Desilo vam se, sigurno, da vas pošalje hitno po nešto u prodavnicu. 
I da, slučajem neobjašnjenih okolnosti, to nešto ne kupite. Još više nagrabusimo što smo usput uzeli par piva i neko voće. Ko da je smak sveta, ceo svet se na nas sruši samo od njenog besnog pogleda. Gadjala bi nas nečim, da joj ruke nisu u testu do lakata. Ko da ne možeš tu pitu da napraviš bez praška za pecivo, improvizuj, ženo.

Ako nam kažu da operemo sudove ili usisamo kuću, ne vidim čemu ljutnja kad to ne uradimo istog trenutka. Dobro, jeste da taj trenutak nekada traje nešto duže od trenutka. Recimo 2,3,4,5 sati, eventualno dan.
Ali, ako kažemo da ćemo to uraditi- po Bogu, uradićemo.

Jeste li primetili da mi nikada nismo proveli 5 minuta sa detetom a da se ona ne ubaci sa svojim savetima i sufliranjem?
Ko da je bitno kako se pelene nameste, da li je dete malo prosulo vodu po majci, big deal što je čupavo ili smo mu obukli pantalone koje ne nosi već mesecima jer su tesne ( Bog nam je svedok koliko smo tražili stvari dok nismo našli te pantalone; i znamo da nam je tačno rekla u kojoj je šta fijoci, ali nismo baš slušali. Kad bi ih sve slušali, odlepili bi smo načisto... to što se desi s vremena na vreme da kažu i nešto bitno... šta da se radi).

Pod pritiskom smo konstantno. Pod lupom.

Misli su nam zabranjene a ne nešto opipljivije.

Ne sme čovek da se okrene za zgodnom cicom (a da ne pričamo o flertu i bilo kakvoj konverzaciji). Kad zgodnu prodavačicu cipela pitamo za veći broj, osudjeni smo na 2 dana ljutnje i nedelju dana zvocanja, najmanje.
Koleginice ne smeju da postoje, drugarice moraju imati neki višak ili manjak ili smo i one i mi na crnoj listi...

Ortaci su nam pod lupom.
Najbolji su oni koji su u vezi ili oženjeni (sa sitnom decom i obavezama preko glave), ti su na zelenoj listi. Istina je da se sa njima jedva čujemo ponekad a kamoli vidimo od silnih obaveza.
Ne dao Bog da su šmekeri, frajeri i da vole sve što vole mladi!
Ako su imali više od 2-3 cice (naravno, ČAK ni u isto vreme), ti ne postoje u imeniku više.

Ako stigne sms, ko je i zašto piše - glavna je misao. Bocnu nas njihovi tripovi pre nego što čujemo zvuk mobilnog.
Istrenirane su da nam svaki fudbal i izlazak na nos izadje. Da ga dobro zapamtimo i 3x razmislimo da li ćemo uskoro još ponoviti akciju.
Sad je jako bitno ako izadjemo zašto se nismo javili da nećemo kući doći do 5h... i zašto su nas doneli drugari, i zašto smo morali da se olešimo kao majke... ko da je bitno.

Kad si pažljiv - što si pažljiv?
Kad nisi- zašto nisi?

Njima su dozvoljeni maratonski PMS-ovi, gde je potpuno opravdana svaka histerija, paranoja, suza, svaki bes, svako maltretiranje.
Naše krize srednjih godina proglašene su nepostojećim i glupim opravdanjem za nezrelost i švrljanje.

Ako volimo zvuk motora i miris benzina, kad tad će nam oduzeti to zadovoljstvo.
Ostaće samo izbledela slika sa nekog road trip-a nekog davnog leta.

Ne možemo da imamo hobi koji ne uključuje jednu od njihove top 3 okupacije. Odmah je rat svaki put kad se ova tema načne.

Zauzimaju mnogo prostora. Strateški su njihove stvari svuda po kući. Čak nadju mesto i medju našim policama i fijokama.
A onda im njihove stvari postaju nedovoljne i počnu naše da koriste.
Ništa gore nego kad uzmete brijač i provalite koliko je tup. A rezervnog patrona nema.
Ili kad vam uzme omiljenu majcu da u noj spava. I još je sva srećna i ponosna na svoj debilni postupak. Gledamo ih onako slatke i srećne, a srce vam se cepa za majcu, znate da je zauvek otišla na njenu stranu ormara.

Mogu do sutra da nabrajam.

I ono što me uvek zaprepasti je činjenica da, na kraju dana, kad ostavimo u hodnik sve brige i gluposti koje je život doneo, najviše volimo da ih zagrlimo i zaronimo u njihovu mirisnu kosu i zaspimo. 
Jer one su ipak bespomoćne bez nas, tako komplikovane i pune tripova.
Ne mogu bez nas.
Zato smo još tu.