Čovek se ogradio ili Nisi ti to, momak, dobro razumeo...

Čitam juče neki intervju - naš glumac mladje generacije, vodi se kao zavodnik i švaler po sredstvima javnog informisanja. 
Dobro, to neću komentarisati, važi ona stara: o ukusima ne treba raspravljati... 

Elem, kaže faca da je spreman za decu. Ali, o braku još ne razmišlja. 

Pa šta to znači, sunce ti poljubim?
Kakvi su to stavovi modernog doba, kakvi su to trendovi svuda okolo?

Meni se čini da se baja ogradjuje od moguće greške, pa, ako mu se omane, on je svoje rek'o. 

Molim redakciju da mu pošalje primerak intervjua, da ga stavi u fasciklu zajedno sa svom važnom dokumentacijom. Da se ne zagubi.
Mislim, čovek je javno priznao svu moguću i nemoguću decu koja će mu se desiti. 

Momak, aj ti malo sedi pa razmisli šta si izjavio. Kakvo je to roditeljstvo bez zajdnice? 
Nisi ti to dobro razumeo. 

Misliš da je teško biti dečko i suprug?
Nemoj onda ni da sanjaš da budeš roditelj.
Moraš još malo da porasteš. U glavi.
Drži se ti Durex-a i uživaj!

Pusti da decu prave neki ljudi koji su spremni da budu ne samo OČEVI svojoj deci, nego i TATE!

Iz ugla jačeg pola ili Za sve su krivi ženski hormoni!

E, da vam kažem, žene su čudo.

Ja stvarno ne razumem taj mentalni sklop koji im omogućava da toliko misle.
Bez prestanka.
Aj što sebe umaraju, pa su nervozne 24h (dnevno i noćno :)), nego, bre, što umaraju nas.
Njihov zadatak je, pored produženja vrste, izgleda i da nas konstantno gadjaju u živac svojim neurotičnim tripovima...

Komplikovane do bola.

Ne kapiraju da su nam lepe uvek. I kad nisu lepe. I onim danima. I kad misle da su nadute, debele i da im se vidi ta neka izmišljena bubuljica na čelu.

Ne kapiraju da nije bitno šta su navukle na sebe za izlazak. Dokle god je dovoljno dekoltirano i kratko da ne bude vulgarno a da raspali maštu.

Ne kapiraju da mi ne poznajemo marke, kreatore, dezene. Da čak ni boje nešto ne razlikujemo (nijanse su skroz nebitna stvar).

Nikada neće shvatiti da, kad imamo svoje tripove, treba da nas puste da nas prodju. A proći će. Isto ko što su se i pojavili.
I vežbanje do iznemoglosti. 
I slušanje muzike koja je van svakog rezona. Non stop.
I fascinacija takmičenjem u pikadu na "Eurosport"-u.
Sve to prodje.
Ako nas ne dirate.

Kako ne shvate da je najlepši osećaj na svetu hodati po kući u boksericama.
Ceo celcati dan.
Sloboda.

Kako je sasvim normalna i očekivana stvar vrteti kanale do iznemoglosti. Čemu inače služi daljinac i gomila programa na kablovskoj?

O osećaju za PRAVI trenutak da ne govorim.

Prodju pored TV ekrana baš u 84. minutu najdosadnije tekme ovog veka, kad iz neverovatne akcije, preko desnog krila, sa pola terena, padne jedan centaršut pravo u mrežu kroz ruke golmanu.

Odnesu šoljicu kafe u kojoj je tužan, ostao poslednji, najsladji, gustirani gutljaj kafe.

Operu jedinu majcu koja vam odgovara uz odredjene pantalone. Koja vam treba ujutru.

Viknu iz kuhinje neku nebitnu stvar u trenutku kad se dete zaigralo kockama na podu a vas uhvati onaj slatki dremež...
Taman kad se zavalimo u trosed i ugrabimo sekund vremena da zatvorimo oči, treba nešto da se kupi, dete treba da se presvuče, veš treba da se raširi...

Ne mogu bez nas ni jednu odluku da donesu, ni gde na odmor, ni šta za ručak, ni koje cipele i koja haljina na proslavu. Smaraju konstantno sa problemima i nebitnim stvarima. I to ne samo svojim već i problemima njihovih drugarica, poznanica i omiljenih TV zvezda...

Zvocaju stalno.

I kad ćute. Zvocaju u sebi.
Tačno može da se provali da imaju unutrašnji monolog.

Sa našim košuljama i pantalonama koje su bačene po stolici i trosedu;

Sa tetrapakom soka, koji smo vratili u frižider sinoć (u kome je jedva gutljaj ostao, ali u odbranu, bili smo toliko žedni posle večere da smo samo sručili litar u sebe); pa je ona sva srećna dohvatila tetrapak, sve sa čašom u ruci...

Sa praznom kutijom fete koja viri iz djubreta (dobro, OTKUD mi znamo da je nešto "zapljunuto" i rezervisano u frižideru?! Nismo vidovite baba Vange, pa da znamo da je feta za gibanicu?!?!)

Sa čarapama koje su pod krevetom (umesto u kanti za veš, znam da je rečeno da one stoje tamo, ali, brate mili, nisam još odlučio hoću li ih možda još jednom obući...);

Sa kantama za veš (zvocaju u sebi, jer je toliko bitna stvar ubaciti pravu stvar u pravu kantu; zar je moguće da od tako glupih stvari uspeju da naprave čitavu nauku... šta je belo, šareno, za 30, 60 ili iskuvavanje; šta sa čime nikako ne sme i šta mora posebno...). 

Sa  prljavom viljuškom koja se zalepila za stoljnjak (jer je nisam spustio u sudoperu), s kojom sam štrpkao ručak za sutra iz frižidera, iz šerpe (jer je tako mnogo sladje i brže nego uzimati tanjir i smarati se sa detaljima);

Sa punom kesom za djubre koja se preliva.
A jbg. nije mi palo na pamet da je ponesem sa sobom kad sam išao na džoging.
Ni kad sam silazio do podruma da vidim jel su gume na bajsu napumpane.
A ni kad sam je maltene srušio u prolazu dok sam išao na posao.

Desilo vam se, sigurno, da vas pošalje hitno po nešto u prodavnicu. 
I da, slučajem neobjašnjenih okolnosti, to nešto ne kupite. Još više nagrabusimo što smo usput uzeli par piva i neko voće. Ko da je smak sveta, ceo svet se na nas sruši samo od njenog besnog pogleda. Gadjala bi nas nečim, da joj ruke nisu u testu do lakata. Ko da ne možeš tu pitu da napraviš bez praška za pecivo, improvizuj, ženo.

Ako nam kažu da operemo sudove ili usisamo kuću, ne vidim čemu ljutnja kad to ne uradimo istog trenutka. Dobro, jeste da taj trenutak nekada traje nešto duže od trenutka. Recimo 2,3,4,5 sati, eventualno dan.
Ali, ako kažemo da ćemo to uraditi- po Bogu, uradićemo.

Jeste li primetili da mi nikada nismo proveli 5 minuta sa detetom a da se ona ne ubaci sa svojim savetima i sufliranjem?
Ko da je bitno kako se pelene nameste, da li je dete malo prosulo vodu po majci, big deal što je čupavo ili smo mu obukli pantalone koje ne nosi već mesecima jer su tesne ( Bog nam je svedok koliko smo tražili stvari dok nismo našli te pantalone; i znamo da nam je tačno rekla u kojoj je šta fijoci, ali nismo baš slušali. Kad bi ih sve slušali, odlepili bi smo načisto... to što se desi s vremena na vreme da kažu i nešto bitno... šta da se radi).

Pod pritiskom smo konstantno. Pod lupom.

Misli su nam zabranjene a ne nešto opipljivije.

Ne sme čovek da se okrene za zgodnom cicom (a da ne pričamo o flertu i bilo kakvoj konverzaciji). Kad zgodnu prodavačicu cipela pitamo za veći broj, osudjeni smo na 2 dana ljutnje i nedelju dana zvocanja, najmanje.
Koleginice ne smeju da postoje, drugarice moraju imati neki višak ili manjak ili smo i one i mi na crnoj listi...

Ortaci su nam pod lupom.
Najbolji su oni koji su u vezi ili oženjeni (sa sitnom decom i obavezama preko glave), ti su na zelenoj listi. Istina je da se sa njima jedva čujemo ponekad a kamoli vidimo od silnih obaveza.
Ne dao Bog da su šmekeri, frajeri i da vole sve što vole mladi!
Ako su imali više od 2-3 cice (naravno, ČAK ni u isto vreme), ti ne postoje u imeniku više.

Ako stigne sms, ko je i zašto piše - glavna je misao. Bocnu nas njihovi tripovi pre nego što čujemo zvuk mobilnog.
Istrenirane su da nam svaki fudbal i izlazak na nos izadje. Da ga dobro zapamtimo i 3x razmislimo da li ćemo uskoro još ponoviti akciju.
Sad je jako bitno ako izadjemo zašto se nismo javili da nećemo kući doći do 5h... i zašto su nas doneli drugari, i zašto smo morali da se olešimo kao majke... ko da je bitno.

Kad si pažljiv - što si pažljiv?
Kad nisi- zašto nisi?

Njima su dozvoljeni maratonski PMS-ovi, gde je potpuno opravdana svaka histerija, paranoja, suza, svaki bes, svako maltretiranje.
Naše krize srednjih godina proglašene su nepostojećim i glupim opravdanjem za nezrelost i švrljanje.

Ako volimo zvuk motora i miris benzina, kad tad će nam oduzeti to zadovoljstvo.
Ostaće samo izbledela slika sa nekog road trip-a nekog davnog leta.

Ne možemo da imamo hobi koji ne uključuje jednu od njihove top 3 okupacije. Odmah je rat svaki put kad se ova tema načne.

Zauzimaju mnogo prostora. Strateški su njihove stvari svuda po kući. Čak nadju mesto i medju našim policama i fijokama.
A onda im njihove stvari postaju nedovoljne i počnu naše da koriste.
Ništa gore nego kad uzmete brijač i provalite koliko je tup. A rezervnog patrona nema.
Ili kad vam uzme omiljenu majcu da u noj spava. I još je sva srećna i ponosna na svoj debilni postupak. Gledamo ih onako slatke i srećne, a srce vam se cepa za majcu, znate da je zauvek otišla na njenu stranu ormara.

Mogu do sutra da nabrajam.

I ono što me uvek zaprepasti je činjenica da, na kraju dana, kad ostavimo u hodnik sve brige i gluposti koje je život doneo, najviše volimo da ih zagrlimo i zaronimo u njihovu mirisnu kosu i zaspimo. 
Jer one su ipak bespomoćne bez nas, tako komplikovane i pune tripova.
Ne mogu bez nas.
Zato smo još tu.

Šta sve može biti "kokolada"? ili Nek sam grešna, dete mi još nije čulo za Nutelu...

Roditeljstvo je jedna velika bitka sa raznoraznim vetrenjačama.
Koliko god se trudili da budemo savršeni, uvek će biti stvari u kojima smo omanuli. 
A još više onih koje smo uradili baš baš baš onako kako je trebalo.
U čitavoj panici i frci, bitno je da znamo da mi i jesmo dobri roditelji svojoj deci. 
Čim toliko brinemo. 
I čim mislimo o tome kako i šta nam je činiti.

Večita dilema za roditelja jeste kada dete upoznati sa svetom slatkiša.

Oni koji decu nemaju, nemaju neko posebno mišljenje o ovoj temi. 
Nisam ga ni ja imala.

Imamo 2 ekstremne grupe roditelja, 2 klana koji su u sukobu interesa i mišljenja:

Bilo mi je čudno kad ranije odnesem nekim klincima slatkiše (...a šta ćeš detetu odneti, nego slatkiše. Svašta!), pa nastane "majski prevrat" u kući; nastane pometnja kao da se dešava najstrašnija stvar na svetu, racija na licu mesta,  ono konstantno štekanje "Kinder jaja" i "Čokoladnih bananica" u ormare, kad se kesa prokrijumčari brzinom svetlosti da dete ne provali da je "čudo" u kući.
I tako do škole (onda roditeljske tajne postaju otkrivene, ormari i štekovi opustošeni, a džeparac za sendvič potrošen na ugljeno-hidratne koještarije).

Ima i onih slučajeva kada se maloj deci, staroj tek par meseci, trpaju kašike sladoleda i slatkog krema u usta, ono jadno cokće, više od čuda nego od slasti; 
fotkaju ih onako umazane i blentave pa se oduševljavaju.
Čuvala sam bebu kojoj je obavezni deo ručka bila porcija bebi-slatkiša.
Ja tu nisam imala šta da se mešam, zažmurim i natovim dete nepotrebnim desertom...  

Zlatna sredina ima ideju o umerenosti, poseduje svest o zdravlju ali i o dečijim radostima. Slatkiše odlaže dok može, a onda ih koristi kao jako moćno oružje u borbi sa nezgodnim i strašnim protivnikom- dečijom naravi. Tu su čuvene igre živaca: " ako uradiš X, onda ćeš dobiti Y" i " nemoj da me više nikada pitaš za Y"...

Onda dobiješ svoje štene, potpuno novi svet pravila se otvori pred tobom.
Skapirala sam da je potpuno nebitno koliko informacija sa strane primiš, svi ti saveti i pokušaji raznih mama da te "uvuku" u svoj klan, padaju u vodu.
Svaka majka na kraju uradi onako kako joj instinkt kaže.

Spadam u grupu onih čiji je instinkt utripovao da su slatkiši zapravo nepotrebni deci u prvih par godina života. Nikako nemojte misliti da su lanci i katanci na slatkišima. Niti sam nudila, niti sam branila.
Moje dete ima potrebu za voćem. 
To je ono što je proisteklo kao proizvod moje ideje da je slatka breskva ili činija groždja/jagoda/malina, najbolji poklon kojim možete nagraditi svoje dete.
Usput, i sebe odviknem od nalivanja sokovima, izjedanja čokolade (iz čiste dokolice i dosade), žvakanja i grickanja gluposti zbog kojih sam posle samo nesrećna (jer, znamo dobro gde se sve to gomila...).

Tek kad sam počela da razmišljam na ovu temu, pripremajući se da kuckam po tastaturi, ukapirala sam kako sam dobru stvar odradila.

Znate li onaj osećaj kad vam se dete nasmeje kad dodjete po njega u jasle i donesete mu nešto što mu je omiljeni slatkiš -kupine? I onda vam sledećeg jutra, dok se pozdravljate na vratima jasli, kaže: " Mama, goždje." 
I vi znate da treba da mu donesete groždje.

Probala je ona sokiće, keks i one njihove slatkiše, raznorazne. 
Sve slatkiše ona zove "kokolada" bilo čoklade u njima ili ne.
Uživam da je gledam kako gustira parče čokoladnog keksa dok gleda "Snežanu".
I onda ostavi parče keksa.
I dodje kod mene da mi "ukrade"  jabuke iz tanjirića.
Pobeda.

Prosto znam da će mi ovaj tekst doneti epitet "preterano" pored imena.
I nekoliko podsmeha i znakova pitanja i uzvika. 
Ali, makar i jedan saveznik u ovoj slatkoj papazjaniji meni je dovoljan.
Satisfakcija. 
Svako ima pravo da bira svoju "kokoladu".

Svi treba da znaju šta drugarstvo znači... ili Tu si "gde si", jer tačno znam "ko si"!

Prijateljstvo.

Svakome je potrebno prijateljstvo.

Neki su zajedno "piškili u pesku".
Neki su delili školske klupe. 
Sobu u studenjaku, skripte i puškice. 
WC u iznajmljenoj kući na moru nekog leta Gospodnjeg.
Neke je spojila nevidjena sreća, ili neka tuga, kiša, ples, ili slučajnost...
Neki su prošli kroz naš život baš kada su nam trebali i nestali.

Ima ih raznih.
Mnogi ni ne zaslužuju da udju u kategoriju vrednu pomena.
Zato imamo podelu na dobre i loše. Lažne i prave.
Prijatelje.

Pravi.
Svi žele da ih smatraju takvima i da imaju isključivo takve.
Nekad zatvorimo oči pred dokazima da smo pogrešne ljude u ovu grupu stavili, pa se često u životu razočaramo u ljude.
Što je greška.
Oni su samo naš loš izbor. Nekome će već biti savršen spoj.
Ono što je vama potrebno, nekome je suvišno, ne zaboravite, prijateljstvo je puno raznih pravila kao i ljubav.
Pravi pijatelji - bez rezerve, kao stvoreni za vas, uvek tu i nikada nedostupni.
Može proći sat ili godina od poslednjeg susreta, raduju vam se podjednako i ne morate im prepričavati i objašnjavati epizode vaše lične španske serije koje su propustili. Vi nastavljate emitovanje gde ste stali - novom epizodom. Bez repriza i kratkog sadržaja, oni su propušteno nekako skapirali.
Znaju da kažu i "hvala" i "izvini".
Znaju da daju savete tišinom. 
Oni ne znaju da se stvarno na vas naljute;
Rekli biste za njih: može čovek "na leb da ih maže", da je u čamcu za spasavanje jedino mesto preostalo, oni će vam pružiti ruku i smestiti vas sigurno u čamac, razmišljajući mogu li vam još kako pomoći...
Drugim rečima, njihova slika stoji pored reči "prijatelj" u vašem rečniku.
Treba ih tretirati kao ugroženu i zaštićenu vrstu.
Ako mislite da ste sreli ovakav primerak prijatelja, pokušajte da ga zadržite, čuvajte ga, pazite i mazite. Budite slika za reč "prijatelj" u njihovom rečniku.
Ne znate koliko ste srećne ruke!
Ja imam takve prijatelje.
Pošto znam koliko mi vrede, bojim se da je jako skromno i malo posvetiti im samo pasus.
Ja ću im sigurno posvetiti čitavu priču.
Ovo računajte kao kratak sadržaj.

Ima puno onih koji su vrlo istančani u biranju ljudi kojima će biti dozvoljen prilazak.
Oni misle da čine uslugu nekome što su ih častili svojim prisustvom.
Uvek imaju više "malih" prijatelja, čisto za rezervu, koriste ih, po potrebi (lično, ne volim ovu grupu, njihovi "prijatelji" su obično oni koji su prilično slepi kad su u pitanju ovakva, praktično, jednostrana prijateljstva);

Oni koji su kao otvorena knjiga, mogu biti opterećenje za okolinu.
Nebitno im je šta dobijaju, već samo ono šta pružaju. Idealna kombinacija sa grupom iznad.

Ima onih koji su jednostavno jako oprezni pa deluju nepristupačno. Takva im je priroda. Slabo veruju i lakše im je da budu sami. Sa njima treba taktično i polako. Jer, ako postanu "Pravi", dobili ste džek pot!

Da li imate prijatelja koji svaki vaš dijalog pretvori u sopstvenu monodramu?
On vas nešto pita samo da bi mogao da vam ispriča svoj odgovor.
On vas ne sluša, već odradjuje.
Vi ste njegova publika, on je večita "zvezda večeri".
Ovakvi primerci se brzo provale i retko ko ima stomak za neka česta i duga vidjanja sa njima.
Na žalost, oni su dobri ljudi. Ali loši prijatelji.

Ima onih koji čitav svoj socijalni život grade smišljajući raznorazne laži.
To je jače od njih i u jednom trenutku sami počnu da veruju u svoje lažne živote.
To je baš poražavajuće.
Ako ih osetite u blizini, bežite glavom bez obzira.
S njima idite u bioskop, na koncert ili eventualno igrajte fudbal. 
Nije strašno ako se pročuje priča da je video Džordža Klunija na projekciji, da mu je pevač posvetio pesmu ili da je on lično dao 16 golova prošle nedelje na tekmi...
Ali, oprez!
Njihova mašta će vas svakako uvrstiti u niz nepostojećih dogadjaja od kojih će vam se, makar jedan, obiti o glavu.

Znam neke koji vole da svojim pričama uvek istaknu da su bolji od svih drugih. 
Oni će ispričati svoju priču u potpuno neočekivanim i neprimerenim situacijama, kao npr. kada se neko pohvali svojom srećom. 
Umesto da nešto čestitaju, pohvaliće se trivijalnom kupovinom npr. novih cipela...
Daće vam kompliment tako što će ubaciti sopstvenu reklamu, uzgred.
Oni su uvek pre vas negde bili, nešto probali, kupili već odavno... 
Ukrašće nečijih 5 minuta, neće ni trepnuti.
Iza svega stoji kompleks niže vrednosti i, ako ste se ikada družili sa ovakvima, posle osećanja izdaje i besa (što ste gubili vreme misleći da vam je neko prijatelj), počećete da osećate sažaljenje.
Ali će vam, takodje, biti beskrajno zabavno da posmatrate sa strane kako dotična persona baca svoju mrežu na neke nove naivne ljude.

Kroz život srešćete gotovo sve primerke iz navedenih kategorija (a još više iz nekih koje nisam nabrojala).

Što se mene tiče, bilo je svega i svačega.
Kao i kod uspelih i neuspelih ljubavi, iz svakog druženja, ako si pametan, izvučeš po neki zaključak. Izadješ iskusniji.

Dok tragaš za onim Pravim, dok preispituješ i vagaš tudje postupke, nikada ne zaboravi dve stvari: 

1. Ne mogu ti svi prijatelji biti za sve, niti svakoga možeš smatrati prijateljem. 
    Nisu svi ljudi isti, niti su loši ili manje vredni jer ti nisu Najbolji.

2. Nikada, ali NIKADA, nemoj da zaboraviš da budeš Pravi prijatelj svom Pravom prijatelju. Da budeš iskren, dobar i dostupan, onima koji ti mnogo znače. 
U svakoj priči, važno je kakav si put izabrao i da li si zaslužio da budeš nagradjen Pravim prijateljem... 
Jer, dok biraš, i tebe neko bira.
Dok svrstavaš, i ti si već u nekoj grupi.
Jer, tu si gde si, zbog toga KO si.

Lajkujem, dakle postojim. ili Njegovo veličanstvo - "Fejs".

Društvene mreže su zabavne. 
Fotkamo se, dopisujemo, prepucavamo, prozivamo.
One su korisne. 
Savetujemo se, održavamo neke nama bitne kontakte koji se, eto, trenutno, samo mogu održavati putem raznoraznih telefonskih/internet/društvenih veza; tražimo pomoć ili rešenje; delimo lepe i manje lepe vesti koje trebaju biti podeljene...
Spajaju mnoge koji su zbog raznoraznih životnih/društvenih/poslovnih/... obaveza razdvojeni. Na duže ili na kraće.
One su kreativne.
Možemo osloboditi neke svoje talente i vrednosti koje u realnom svetu retko ko može videti i spoznati.

Društvene mreže stvaraju neki virtuelni svet koji je deo našeg realnog sveta. 
Nikako obrnuto. 
Tad nastaje problem.

Priča je uvek ista. Samo faze traju različito, traju kraće ili duže neke ljudske lične borbe.

Čujemo da postoje.
Apsolutno ne podržavamo te gluposti. Nemaš život pa ti treba virtuelni. 
Što bi se s nekim družio preko ekrana kad mogu sa njim kafu popiti...

Malo po malo, desi se da propustimo neki fudbal, neki vic, neku internu šalu. Koja je bila podeljena medju našim najdražima. Na društvenoj mreži, naravno. 
Pa otvorimo profil. U početku NARAVNO bez profilne slike. 
Imamo isključivo nekoliko prijatelja. Ne više od 5.
Nemamo neke posebne aktivnosti tokom prvih dana i nedelja.
Samo ponekad prelistamo profil retkih FB prijatelja.

Izlaze sugestije, ljudi koje možda poznajemo... 
Gle, čoveče, pa nju nisam videla od osnovne škole! Ladno! Daj da joj pustim poruku.

Prolazi vreme...

Spisak prijatelja postaje sve veći.
Tu su sad, pored nekoliko najboljih prijatelja, braće i sestara, još i drugari iz srednje i osnovne (mahom oni sa kojima se nisi video od poslednjeg dana škole), kolege sa faksa, par "bivših", par komšija i brdo poznanika, devojka koja te šiša, par koji je sedeo za istim stolom sa tobom na nekoj svadbi i ... spisak postaje sve duži i duži... kad predje 200, više ni ne znaš ko je sve tu...

I kao i u stvarnosti, oni su tu, ali neke ni ne sretneš danima, mesecima na "news feed"-u, ima onih koji te obaveste o svakom sitnom detalju koji su doživeli u danu, neke rado čitaš i uživaš u nekim fotkama sa raznoraznih destinacija...

Ni ne shvataš da si usisan, uvučen u virtuelni svet. 

Najgore kad sve postane mnogo lično. 
Pa se NEčestitanje rodjendana na profilnoj strani  gotovo ne oprašta ( bez obzira što si bio na rodjišu i oprao sudove posle žurke); originalna pesmica ili gif-animacija se boduje duplo a poruka sa bar 3 hvalospevne rečenice kupuje specijalno mesto u grupi prijatelja sa zvezdicom.
Takodje, lajkovanje i šerovanje je jako zeznuta kategorija.
Ima onih koji su aktivni na mrežama samo da bi pravili nedeljne spiskove onih koji su ih izneverili (u lajkovanju), zapustili ( u komentarisanju) ili potpuno izignorisali (u follow-anju)...

Dodje do toga da, ako sopstvenom mužu ne čestitaš rodjendan preko Fejsa, to ti je ravno razvodu, odmah krenu priče po kraju kako niste u najboljim odnosima.

Ne dao ti Bog da te neko izbriše sa liste prijatelja! 
Nema veze što se u trenutku nisi ni setio da ste bili povezani na mreži jer je jedina interakcija sa tom osobom u poslednjih 10ak godina bilo njegovo slanje i  tvoje prihvatanje zahteva za prijateljstvo.
To je najgora uvreda koju ti neko može učiniti. I ne meri se uvredama iz realnog života.

Možeš da kući guliš paštetu i jogurt, ali valja se nakačiti slika dobrog ručka...

Nužno je okačiti neku perverzno luksuznu sliku sa letovanja, pored auta (koji nije tvoj), ispred hotela(u kome nisi odseo), ispred izloga prodavnica nekih svetskih kreatora(čije modele možeš realno samo na stranici časopisa da omirišeš)...  
Kako kaže u šali jedan moj dobar drugar (ne toliko na Fejsu koliko u realnom životu), apropo ovih "duplih života i reklamiranja sopstvenih dostignuća" : 
"ne idem ja tamo da mi bude lepo, nego da mi drugi zavide."
I tragično je to što je za neke ova deviza zaista vrlo vrlo istinita... Za one kojima se nešto nije desilo, ukoliko nije na Fejsu objavljeno. 
  
Nemojte čitati ovde izmedju redova, pokušavati da nadjete skrivene poruke namenjene "nekom".
Ovo je samo činjenično stanje.
Ja vam iskreno želim da vam ovaj tekst bude zabavan i da se još uvek ne pronalazite u mojim primerima. 

Kontakte sa ljudima treba održavati. 
Socijalizacija oplemenjuje.
Radoznaost je u ljudskoj prirodi, volimo znati pikanterije iz tudjih života.
Volimo biti deo šale, konverzacije.
Uživamo kada nas drugi pohvale, razumeju, podrže.
Društvene mreže su proizvod savremenog doba. Kao mobilni telefon, kao sam internet.
Postajemo zavisni potpuno od njih i tako funkcioniše ovaj svet.
Važno je ostati na zemlji. I ne ući u virtuelni svet.
Jer, internet je odličan sluga a jako loš gospodar.


p.s. Ne zaboravite da lajkujete, a posebno šerujete. 
Jer, obaveštenja stižu. 
I ja sve vidim. 
I pamtim. 
Ko, koliko i kada. 
Pa sad vidite šta vam je činiti. ;) 

Ko si ti? ili Bunt nije uvek loša stvar

Razmišljam o izborima u životu.
O onome šta smo i ko smo.

Sebe najviše gradimo kad smo mali, pa nas odnos sa roditeljima odvede na jednu ili na drugu stranu, pa u pubertetu, kada ratujemo protiv svega i svačega, pa, kad postanemo roditelji i odgovorni za neke tudje živote.
Tu je odgovornost najveća. Sve što smo zabrljali kod sebe pokušavamo da "ispeglamo" u ovom krugu. 
Sve svoje pogrešne buntove i loše izbore. Zvuči sebično, zar ne?

Šta je to biti svoj danas? 
Da li to u opšte postoji? 
Možda je "biti svoj" poslednji izgovor, bunt našeg bića koje pokušava da ne bude deo krda.

Ali, džaba to. 

Priča kaže, čovek je društveno, socijalno biće.

I sve što volimo ili ne volimo, čemu težimo ili od čega bežimo, 
sve šta smo postali i šta bismo voleli da postanemo, 
sve je to proizvod društvenih normi, pravila i trendova.
Podsvesno ili namerno, iz bunta (u večitoj kontri sa okolinom) ili iz želje za isticanjem i uklapanjem po svaku cenu (uvek potpuno u koraku sa trendom). 
Kako god, kad malo bolje razmislimo, sve je to proizvod ovog našeg sveta i ovog našeg društva.

Ima onih koji stalno govore da se ne uklapaju u masu, da su potpuno drugačiji.
To je, kao, retka vrlina. 
To im daje satisfakciju, osećaju neku nadmoć. 
Ističu se. 
I to je ok.

Ali, važno je birati svoje jedinstvenosti. 
Važno je izabrati kakav ćemo "unikat" biti.

Graditi sebe u svakom pogledu. Kulturnom, emotivnom, psihičkom, fizičkom. Da, i u modnom i u muzičkom. Sve je to deo nas. 
Da li nosiš izblajhanu kosu i viri ti veš ispod prekratke haljinice ili si u lancima, u crnom, sa pogledom koji mrzi ceo svet. 
Da li voliš npr. bluz i džez. Ili odvrneš neku pevaljku do daske da ulica bruji.
Kako sečeš hleb, na koji način kombinuješ stvari, koje namirnice kupuješ...

Hteo da priznaš ili ne, sve si to od nekud "pokupio", sve ti je to bilo ponudjeno i ti si izabrao.
E, u tome je stvar.
Mudro biraj.

Utapanje u masu po svaku cenu i prihvatanje svega ponudjenog je loše.
Tako se probaju loše frizure, neukus i šund, droge, prevare, laži, probaju se zabranjene stvari, hleb bez motike.
Kad imamo idole i želimo njihove živote, kad hoćemo do cilja a da ne preskočimo ni jednu preponu. Kad uzmemo sve što nam se pruži ne razmišljajući o posledicama.

Bunt je nekada jako korisna stvar.
Oduvek sam bila pomalo buntovnik.
Razmisliš pre nego što izabereš.
Malo analiziraš stvari, zagrebeš ispod površine. 

Znaju da iznenade stvari koje iskaču iz šablona.
Predrasude su djubre naše svakodnevice.
Najbolji su prijatelji ljudskoj površnosti.
Sve je okruženo predrasudama. 
I mene nekada lako uzmu pod svoje, ali trgnem se i znam još da im se suprotstavim.

Kad nafurana tinejdžerka, na +35 stepeni (u hladu), ustane babi u punom autobusu. 
Kad lik sa pirsingom i strašnim tatuom na levom ramenu, sav u crnom i jako nadrndan, baci papirić od žvake u kantu za djubre.
I vozač koji strpljivo čeka na pešačkom prelazu.
I kad isključimo mobilni u bioskopskoj sali.
Kad ne idemo masni i prljavi, ne pljujemo po ulici, ne kinjimo nekoga zato što je drugačiji od nas (ali, i kad ne iritiramo namerno svojim ponašanjem očekujući burnu reakciju onih koji nisu kao mi).
Tada naši važni izbori, oni koji zaista vrednuju nas u ovom svetu, potpuno pokopaju one pogrešne koje smo napravili.I učine ih transparentnim u oku svakog posmatrača.

Da se razumemo, postoje POGREŠNE stvari koje ljudi biraju gradeći sebe.
One će UVEK biti pogrešne.
Starlete, mafijaši, loši ljudi, lopovi, nekulturni, degutantni.
Oni će u svakom trenutku biti "OUT" i van svakog trenda.
Bilo kojim "unikatima" pripadali.

Zato, birajte kakav ćete unikat biti.
Bunt je nekad dobra stvar.

 

Podrazumevati, kako to gordo zvuči...

                                                                                                               16. jul 2015.

Često podrazumevamo stvari. 
I, gotovo uvek biramo pogrešno stvari koje ćemo podrazumevati u životu.
U nekom trenutku to shvatimo. 
A onda je, kako to biva, kasno da se stvari isprave.

Za mene je ljubav svetinja. 
Pokretač. Glavna snaga. 
Ono što ti daje moć da srušiš planinu ali i ono što te tresne o pod toliko jako da ne možeš da se sastaviš dugo.

Ima raznih ljubavi. 
Nisu sve ni podjednako važne. 
Ali su nam potrebne da pobedimo sve bitke koje nam život namesti.
Ljubav prema životu. 
Prema umetnosti, muzici, zabavi, hrani, putovanjima, tv serijama, spavanju...
Ljubav prema roditeljima, bratu i sestri, prijatelju, lepšoj/jačoj polovini, deci.
Ove poslednje su one koje mnogi stave u grupu "podrazumevam".
Greška.
Velika greška.
Uvek sam se borila protiv tih glupih stereotipa. Ono što mi je bitno, čuvam i negujem.

Kao nečije dete, imam čitav život iskustva, vojevanja raznih bitaka sa roditeljima, teranja raznih inata, durenja i pomirenja, suza i smeha, slušanja dosadnih saveta, nepotrebnih predavanja... 
Kada sam postala majka, shvatila sam kako je biti sa druge strane. 
Kao roditelj, bijem iste bitke al drugim oružjem, sada sam zašla malo u onaj "protivnički" tabor. 
Sada sam ja ta koja daje glupe savete, drži predavanja i izigrava lošeg policajca (pošto je dobar policajac, razume se, tatica...).

Kad me moje dete zagrli i kad vidim kako se privije uz mene, uvek se usled tih najjačih i najiskrenijih emocija, setim svoje majke.
I svih onih prećutanih reči ljubavi koje sam kao mladja podrazumevala.
I nekih grubih reči koje su u afektu izgovarane.
Bude mi krivo.

Pozovem je tada da je čujem, da je vidim. 
Skajpujemo malo, divanimo o svakodnevnim glupostima, vremenu, Djokoviću, cenama...
"Čuvajte se, ljubim vas i volim puno!" kažem na kraju razgovora. 
I bude mi lakše.

Bude mi drago što sam takve prirode da svoje podrazumevane ljubavi volim da iskažem i pokažem.
Jer, nikad nije dosta da kažem najmilijima da ih volim. 
Da mi nedostaju. 

Moji roditelji su moj ponos.
Moj tata i moja mama su heroji mog detinjstva, mog života.
Njihov brak je moj omiljeni ljubavni film. 
Privrženost, život u dvoje, one prave porodične vrednosti,
to sam ponela iz kuće i trudim se da i sebi napravim jedno takvo gnezdo kakvo su oni svili.

Iako se često naša mišljenja ne poklapaju i sa mamom sam uvek u nekim opozicijama, mi živimo jedni za druge.
Karakteri su različiti, mišljenja se mogu ne poklapati, ali odnosi se ne narušavaju raspravama o ovim ili onim stvarima. 
Na kraju dana, moji roditelji, verujem, spokojno odu na spavanje jer se nasmeju kad pomisle na moga brata i mene. I na to u kakve smo ljude stasali.
Jer, na kraju dana, svakom roditelju je dete poslednja stvar koja mu prodje kroz glavu kad tone u san. I prva stvar na koju pomisli kad otvori oči.
Kad postaneš roditelj, sve druge uloge u tvom životu postaju sporedne.
Zauvek.

Ljudi su prokleti, više se trude oko nebitnih lica koja im samo kao senka protrče kroz dan; važno im je da ostave dobar utisak kod onih koji su u stvari nevažni. Kod onih kojima je sve jedno.
U tom ludilu, na primer, zanemare najboljeg prijatelja. 
Jer, on je uvek tu.
Jer, on zna.
Jer, on je neko koga možete pozvati i neki drugi put; biće tu za vas i sutra i prekosutra.
Zna on da ga volite puno...
Iako je sve napisano tačno, tužno je što divne odnose medju najboljim prijateljima ovakvim razmišljanjem nesvesno vredjamo, umanjujemo, gazimo. 

Život zna da bude mnogo brz.
Ne podrazumevajte stvari, ne podrazumevajte ljude koji su vam bitni.
Svaki dan je novi dan.
Jedno novo "volim te" nekada vam možda deluje suvišno, ali oplemenjuje.

Ne štedite ljubav prema onima koji su je zaslužili.

Alisa u zemlji iza ogledala ili Nadam se da ja preterujem...

Jutro je već odavno ušlo u sobu osvetlivši tragove jučerašnjeg dana i noći.
Novi I-phone 6 sa maskom prekrivenom Swarovski kristalima, počeo je da poskakuje na stolu i pušta taj ludi novi hit Djoganija i Jane koji jednostavno pomera tlo u diskoteci. Na "repeat"-u joj je u kolima od kad ga je prvi put čula.
Prelazi prstom preko ekrana. Muzika staje.
Tišina.
Dug pritisak na dugmence i ekran se gasi.
Isključen je. Skroz.
Danas nije dostupna.

Ne otvara oči, zraci sunca bi joj probušili glavu, čini joj se. Lagana glavobolja od svega što je konzumirala sinoć stvara joj mučninu.
Brzim pokretom ruke, otvara komodu pored kreveta, napipava medju gomilom pilula i spravica jedan aspirin i stavlja ga u usta. Pored kreveta stoji od sinoć flaša šampanjca, uzima je lenjo i otpija poslednjih par gutljaja da proguta tabletu.

Proteže se, podiže jastuk i naslanja se na svoju zlatnu Versace posteljinu koja miriše na skupe parfeme;
pali cigaretu, tek iz drugog puta uspeva da kresne upaljač, ekstremno dugi, zašiljeni naliveni nokti neke neon boje joj ne daju da manevriše prstima kako treba.

Pogled na ogledalo.
Šta je bilo sinoć? Gde se ide danas?
Šminku nije ni stigla da skine, došla je kući pred zoru, jedva je parkirala svoj besni metalik kabrio ispred kuće. Pogledaće posle da li ga je negde ogrebala.

Namešta dugu crnu kosu koja se u pramenovima spušta ispod struka.
Popravlja jednu klipsu koja joj se malo olabavila i taj pramen provlači kroz prste pućeći debele silikonske usne. Ove klipse sa prirodnom kosom bolje su joj od prethodnih. Mora da ode do svoje Mace u salon da malo popravi sve umetke.

Danas odmara. Konačno pauza od razuzdanog života. Bilo je "bizi" ovog meseca, u jeku su promocije, otvaranja raznoraznih kafića, diskoteka, splavova.
Bilo je tu i 3 kazina i jedan luksuzni hotel. 
Da, a pun pogodak bio je što se uvalila onom fudbaleru na 4 dana na gajbu na moru, samo što je bilo malo smaranje kad ga je žena non stop cimala telefonom.
Jelo se, pilo se, zaradilo se.

Meškolji se po krevetu. Namešta Victoria secret čipkanu crnu spavaćicu preko velikih, otežalih silikona. Možda je vreme za neku korekciju.
Pitaće Dr kad sl. srede bude išla na malo popravljanje borica oko očiju.
Možda se dogovore da ubace još malo silikona u jagodice, sad je to potpuni trend.
Odmara ove nedelje i remontuje se za važan put u Dubaji sl. meseca.
A mora i do faksa da uzme konačno potvrde za ispit. Profan joj je rekao da se pojavi sledeći rok da žvrljne tih par ocena u indeks. Jbg, danas moraš da misliš na imidž, dobro dodje i ta diploma, da se provuče kroz CV ;)

Ima mnogo moćne klijente. Sa jasnim zahtevima. Ako odigra dobro, u septembru ima skoro otplaćen kredit za novu gajbu. Ledilo! 
Osmeh (ne vidi se u stvari da se nasmešila jer se napumpane usne jedva pomiču). Ali, da mogu da se pomere, to bi bio jedan lepi zadovoljni osmeh.
Koji je imala pre šesnaeste, dok je još bila onako nesrećno obična.
Hvala Bogu da je tada rešila da se malo upristoji.
Nikad pametnije iskorišćene parice!

Proteže se da ugasi cigaretu. 
Odlazi pod tuš.
Skupe kupke i sapuni spiraju grehove sa nje.
Sliva se crna maskara sa umornih trepavica koje su nedeljama unazad bile skrivane lepkom i velikim treptavim veštacima, sa malim cirkonima pri dnu.
S vodom odlaze skupi parfemi, muški i ženski, spiraju se razni mirisi, muški, duvanski, mirisi hotelskih soba, klubova, tudje kože, otisci prstiju, dodira, poljubaca...
Slivaju se korektori, bronzeri, sedefi, šljokice, rumenila, prajmeri...
Sliva se sva ta maska.
A ipak, maska ostaje.

Umotana u peškir, ubaciće svoje mršave nožice u Fendi papuče na štiklu i srušiće se na fotelju pored stočića.
Bačene veštačke trepavice, "Skandal" od prošle nedelje i njena slika na naslovnici ( nema veze tekst, nije ga ni čitala, ali što su joj stavili moćnu sliku na treću stranu! Već ima 3 sastanka zbog nje za sledeći mesec...), par vizit kartica, nakit od sinoć, nekoliko poklončića u skupim pakovanjima...
Potražiće u Gucci "klač" torbici da li je ostalo od sinoć malo belog u papirnoj kesici (poklon od galantnog gospodina iz hodnika kluba od sinoć). 
Da započne dan kako valja.

Pogled na ogledalo.
Osmeh u sebi.
Prstićem briše nos.
Udahne duboko.

Kakav radostan dan.


p.s. za ovaj tekst bilo je potrebno napraviti malo istraživanje po internetu, stilova, stajlinga, trendova... ni slutila nisam da je njihov život jedna jako komplikovana i kompleksna stvar... izvinjavam se ako sam nešto omašila, ja sam, ipak, samo jedna od onih običnih, dosadnih...

p.s. 

Poremećene vrednosti ili mame su najlepše na svetu kad su bebe site

 26. maj 2015.

 

Malo malo pa na portalima, obično pod naznakom "lepota i zdravlje", vidim neki članak o nekoj super mršavoj ženi, koja se baš porodila pre 10ak dana i već ima savršenu liniju.

Teretana, vežbe, ozbiljan režim ishrane u cilju što veće mršavosti i mišićavosti tela koja su do juče bila kućica za bebu puna hormonskih ludila... (a istina je da je genetika 99,9% kriva za njihov izgled, što niko živi ne pominje).
Onda prilože i neke slike (Instagram selfi-je najčešće, milion njih u toku dana), gde su te super tete sveže isfenirane, "u fulu" našminkane, "Barbi fazon" oblačenja je neizostavan, napućene, iskvarcovane, sa nekom meda-zeka-roze-mnogo sam slatka&mala maskom za telefon u jednoj ruci i bebom u drugoj.
Bebu pritom drže kao obavezni detalj, potpuno nepravilno, ne podržavaju im vratiće, ne obraćaju pažnju na njih, koliko na pućenje usana, položaj mobilnog u ruci i okretanje kukova u stranu tako da na slici budu što mršavije...

I sad, poruka tih članaka je - šta?

Po meni, poruka je da su ekstremi uvek bolesni i iskompleksirani primerci koji svetu prodaju svoje slabosti kao trend.

I žao mi bude kad u ženskom časopisu/portalu vidim takve članke.
Jer ima mnogo onih koji se "pecaju" na takve stvari. 
Jer je žalosno kakve nam standarde prodaju novine koje bi trebalo da budu ženski "pogled u istinu".

Kako se oseća jedna normalna, prosečna žena, koja jednostavno ima po koji višak tu i tamo (a najčešće svuda), a koja posle porodjaja ne zna gde udara?
Odkad su vežbanje i restriktivna ishrana dozvoljeni i preporučeni u postporodjajnoj fazi?!? 

Novinari dragi, prvo se edukujte pa reklamirajte raznorazne "mame i domaćice".

Podoj, nespavanje, previjanje, ručak, kuća, kupovina.
Govorim o onim ženama koje majčinstvo shvataju kao deo života a ne kao "must have" za pokazivanje, ostavljanje potomstva i dokazivanje...
O onima koje, eto, nemaju pomoćnice, dadilje, nemaju pomoć sa strane.
Nemaju vremena za celodnevne teretane i frakanje jer jednostavno to nije prioritet.

Jer je tu jedno novo carstvo u kome je apsolutni centar sveta jedno malo nemoćno stvorenje. 
Samo vaše.

Željne su druženja, popile bi kafu u kafiću ili bi tako rado pogledale film koji se daje u bioskopu... 
Ali će na to sačekati još malo.

I moram reći: dojenje je zakon. 
Koja majka ima mleka, neoprostivo joj je da odluči da ne doji zbog lepote grudi (što je, uzgred, čista glupost)...

I svaki trenutak koji provedemo sa svojom decom je zlata vredan.
Toliko toga naučimo od njih, toliko toga zaboravljenog ponovo shvatimo.

Ovo ne znači da žena treba da se zapusti, da izgubi sebe u celoj zavrzlami zvanoj "došla nam je prinova"!

Dete je centar sveta ali ne i jedina stvar na tom svetu.

Prioriteti se menjaju, istina, u početku smo potpuno nemoćni da uradimo bilo šta što nije u vezi sa bebom.

Negujte se, žene.

Majke su lepe i treba da budu negovane, čiste, zadovoljne.
Takve su svojoj deci jedino potrebne.

Ali čuvajte svoje telo i polako sa njim. 
Sve što se menjalo u 9 meseci ne može se vratiti na staro u nekoliko nedelja. Mislim, može, ali uglavnom uz pomoć dr. 

Trend koji nameću mediji je potpuno besmislen. 
Devojčice i mlade devojke koje prate raznorazne mršavice mogu samo da ugroze svoje zdravlje.
A i ne vidim poentu u hvalospevima tipa: možete li da poverujete da se ona porodila pre samo n dana?! 
Juhu. Big deal!

...samo kažem...