Roditeljstvo je jedna velika bitka sa raznoraznim vetrenjačama.
Koliko god se trudili da budemo savršeni, uvek će biti stvari u kojima smo omanuli.
A još više onih koje smo uradili baš baš baš onako kako je trebalo.
U čitavoj panici i frci, bitno je da znamo da mi i jesmo dobri roditelji svojoj deci.
Čim toliko brinemo.
I čim mislimo o tome kako i šta nam je činiti.
Večita dilema za roditelja jeste kada dete upoznati sa svetom slatkiša.
Oni koji decu nemaju, nemaju neko posebno mišljenje o ovoj temi.
Nisam ga ni ja imala.
Imamo 2 ekstremne grupe roditelja, 2 klana koji su u sukobu interesa i mišljenja:
Bilo mi je čudno kad ranije odnesem nekim klincima slatkiše (...a šta ćeš detetu odneti, nego slatkiše. Svašta!), pa nastane "majski prevrat" u kući; nastane pometnja kao da se dešava najstrašnija stvar na svetu, racija na licu mesta, ono konstantno štekanje "Kinder jaja" i "Čokoladnih bananica" u ormare, kad se kesa prokrijumčari brzinom svetlosti da dete ne provali da je "čudo" u kući.
I tako do škole (onda roditeljske tajne postaju otkrivene, ormari i štekovi opustošeni, a džeparac za sendvič potrošen na ugljeno-hidratne koještarije).
Ima i onih slučajeva kada se maloj deci, staroj tek par meseci, trpaju kašike sladoleda i slatkog krema u usta, ono jadno cokće, više od čuda nego od slasti;
fotkaju ih onako umazane i blentave pa se oduševljavaju.
Čuvala sam bebu kojoj je obavezni deo ručka bila porcija bebi-slatkiša.
Ja tu nisam imala šta da se mešam, zažmurim i natovim dete nepotrebnim desertom...
Zlatna sredina ima ideju o umerenosti, poseduje svest o zdravlju ali i o dečijim radostima. Slatkiše odlaže dok može, a onda ih koristi kao jako moćno oružje u borbi sa nezgodnim i strašnim protivnikom- dečijom naravi. Tu su čuvene igre živaca: " ako uradiš X, onda ćeš dobiti Y" i " nemoj da me više nikada pitaš za Y"...
Onda dobiješ svoje štene, potpuno novi svet pravila se otvori pred tobom.
Skapirala sam da je potpuno nebitno koliko informacija sa strane primiš, svi ti saveti i pokušaji raznih mama da te "uvuku" u svoj klan, padaju u vodu.
Svaka majka na kraju uradi onako kako joj instinkt kaže.
Spadam u grupu onih čiji je instinkt utripovao da su slatkiši zapravo nepotrebni deci u prvih par godina života. Nikako nemojte misliti da su lanci i katanci na slatkišima. Niti sam nudila, niti sam branila.
Moje dete ima potrebu za voćem.
To je ono što je proisteklo kao proizvod moje ideje da je slatka breskva ili činija groždja/jagoda/malina, najbolji poklon kojim možete nagraditi svoje dete.
Usput, i sebe odviknem od nalivanja sokovima, izjedanja čokolade (iz čiste dokolice i dosade), žvakanja i grickanja gluposti zbog kojih sam posle samo nesrećna (jer, znamo dobro gde se sve to gomila...).
Tek kad sam počela da razmišljam na ovu temu, pripremajući se da kuckam po tastaturi, ukapirala sam kako sam dobru stvar odradila.
Znate li onaj osećaj kad vam se dete nasmeje kad dodjete po njega u jasle i donesete mu nešto što mu je omiljeni slatkiš -kupine? I onda vam sledećeg jutra, dok se pozdravljate na vratima jasli, kaže: " Mama, goždje."
I vi znate da treba da mu donesete groždje.
Probala je ona sokiće, keks i one njihove slatkiše, raznorazne.
Sve slatkiše ona zove "kokolada" bilo čoklade u njima ili ne.
Uživam da je gledam kako gustira parče čokoladnog keksa dok gleda "Snežanu".
I onda ostavi parče keksa.
I dodje kod mene da mi "ukrade" jabuke iz tanjirića.
Pobeda.
Prosto znam da će mi ovaj tekst doneti epitet "preterano" pored imena.
I nekoliko podsmeha i znakova pitanja i uzvika.
Ali, makar i jedan saveznik u ovoj slatkoj papazjaniji meni je dovoljan.
Satisfakcija.
Svako ima pravo da bira svoju "kokoladu".
Monday, July 27, 2015
Sunday, July 26, 2015
Svi treba da znaju šta drugarstvo znači... ili Tu si "gde si", jer tačno znam "ko si"!
Prijateljstvo.
Svakome je potrebno prijateljstvo.
Neki su zajedno "piškili u pesku".
Neki su delili školske klupe.
Sobu u studenjaku, skripte i puškice.
WC u iznajmljenoj kući na moru nekog leta Gospodnjeg.
Neke je spojila nevidjena sreća, ili neka tuga, kiša, ples, ili slučajnost...
Neki su prošli kroz naš život baš kada su nam trebali i nestali.
Ima ih raznih.
Mnogi ni ne zaslužuju da udju u kategoriju vrednu pomena.
Zato imamo podelu na dobre i loše. Lažne i prave.
Prijatelje.
Pravi.
Svi žele da ih smatraju takvima i da imaju isključivo takve.
Nekad zatvorimo oči pred dokazima da smo pogrešne ljude u ovu grupu stavili, pa se često u životu razočaramo u ljude.
Što je greška.
Oni su samo naš loš izbor. Nekome će već biti savršen spoj.
Ono što je vama potrebno, nekome je suvišno, ne zaboravite, prijateljstvo je puno raznih pravila kao i ljubav.
Pravi pijatelji - bez rezerve, kao stvoreni za vas, uvek tu i nikada nedostupni.
Može proći sat ili godina od poslednjeg susreta, raduju vam se podjednako i ne morate im prepričavati i objašnjavati epizode vaše lične španske serije koje su propustili. Vi nastavljate emitovanje gde ste stali - novom epizodom. Bez repriza i kratkog sadržaja, oni su propušteno nekako skapirali.
Znaju da kažu i "hvala" i "izvini".
Znaju da daju savete tišinom.
Oni ne znaju da se stvarno na vas naljute;
Rekli biste za njih: može čovek "na leb da ih maže", da je u čamcu za spasavanje jedino mesto preostalo, oni će vam pružiti ruku i smestiti vas sigurno u čamac, razmišljajući mogu li vam još kako pomoći...
Drugim rečima, njihova slika stoji pored reči "prijatelj" u vašem rečniku.
Treba ih tretirati kao ugroženu i zaštićenu vrstu.
Ako mislite da ste sreli ovakav primerak prijatelja, pokušajte da ga zadržite, čuvajte ga, pazite i mazite. Budite slika za reč "prijatelj" u njihovom rečniku.
Ne znate koliko ste srećne ruke!
Ja imam takve prijatelje.
Pošto znam koliko mi vrede, bojim se da je jako skromno i malo posvetiti im samo pasus.
Ja ću im sigurno posvetiti čitavu priču.
Ovo računajte kao kratak sadržaj.
Ima puno onih koji su vrlo istančani u biranju ljudi kojima će biti dozvoljen prilazak.
Oni misle da čine uslugu nekome što su ih častili svojim prisustvom.
Uvek imaju više "malih" prijatelja, čisto za rezervu, koriste ih, po potrebi (lično, ne volim ovu grupu, njihovi "prijatelji" su obično oni koji su prilično slepi kad su u pitanju ovakva, praktično, jednostrana prijateljstva);
Oni koji su kao otvorena knjiga, mogu biti opterećenje za okolinu.
Nebitno im je šta dobijaju, već samo ono šta pružaju. Idealna kombinacija sa grupom iznad.
Ima onih koji su jednostavno jako oprezni pa deluju nepristupačno. Takva im je priroda. Slabo veruju i lakše im je da budu sami. Sa njima treba taktično i polako. Jer, ako postanu "Pravi", dobili ste džek pot!
Da li imate prijatelja koji svaki vaš dijalog pretvori u sopstvenu monodramu?
On vas nešto pita samo da bi mogao da vam ispriča svoj odgovor.
On vas ne sluša, već odradjuje.
Vi ste njegova publika, on je večita "zvezda večeri".
Ovakvi primerci se brzo provale i retko ko ima stomak za neka česta i duga vidjanja sa njima.
Na žalost, oni su dobri ljudi. Ali loši prijatelji.
Ima onih koji čitav svoj socijalni život grade smišljajući raznorazne laži.
To je jače od njih i u jednom trenutku sami počnu da veruju u svoje lažne živote.
To je baš poražavajuće.
Ako ih osetite u blizini, bežite glavom bez obzira.
S njima idite u bioskop, na koncert ili eventualno igrajte fudbal.
Nije strašno ako se pročuje priča da je video Džordža Klunija na projekciji, da mu je pevač posvetio pesmu ili da je on lično dao 16 golova prošle nedelje na tekmi...
Ali, oprez!
Njihova mašta će vas svakako uvrstiti u niz nepostojećih dogadjaja od kojih će vam se, makar jedan, obiti o glavu.
Znam neke koji vole da svojim pričama uvek istaknu da su bolji od svih drugih.
Oni će ispričati svoju priču u potpuno neočekivanim i neprimerenim situacijama, kao npr. kada se neko pohvali svojom srećom.
Umesto da nešto čestitaju, pohvaliće se trivijalnom kupovinom npr. novih cipela...
Daće vam kompliment tako što će ubaciti sopstvenu reklamu, uzgred.
Oni su uvek pre vas negde bili, nešto probali, kupili već odavno...
Ukrašće nečijih 5 minuta, neće ni trepnuti.
Iza svega stoji kompleks niže vrednosti i, ako ste se ikada družili sa ovakvima, posle osećanja izdaje i besa (što ste gubili vreme misleći da vam je neko prijatelj), počećete da osećate sažaljenje.
Ali će vam, takodje, biti beskrajno zabavno da posmatrate sa strane kako dotična persona baca svoju mrežu na neke nove naivne ljude.
Kroz život srešćete gotovo sve primerke iz navedenih kategorija (a još više iz nekih koje nisam nabrojala).
Što se mene tiče, bilo je svega i svačega.
Kao i kod uspelih i neuspelih ljubavi, iz svakog druženja, ako si pametan, izvučeš po neki zaključak. Izadješ iskusniji.
Dok tragaš za onim Pravim, dok preispituješ i vagaš tudje postupke, nikada ne zaboravi dve stvari:
1. Ne mogu ti svi prijatelji biti za sve, niti svakoga možeš smatrati prijateljem.
Nisu svi ljudi isti, niti su loši ili manje vredni jer ti nisu Najbolji.
2. Nikada, ali NIKADA, nemoj da zaboraviš da budeš Pravi prijatelj svom Pravom prijatelju. Da budeš iskren, dobar i dostupan, onima koji ti mnogo znače.
U svakoj priči, važno je kakav si put izabrao i da li si zaslužio da budeš nagradjen Pravim prijateljem...
Jer, dok biraš, i tebe neko bira.
Dok svrstavaš, i ti si već u nekoj grupi.
Jer, tu si gde si, zbog toga KO si.
Svakome je potrebno prijateljstvo.
Neki su zajedno "piškili u pesku".
Neki su delili školske klupe.
Sobu u studenjaku, skripte i puškice.
WC u iznajmljenoj kući na moru nekog leta Gospodnjeg.
Neke je spojila nevidjena sreća, ili neka tuga, kiša, ples, ili slučajnost...
Neki su prošli kroz naš život baš kada su nam trebali i nestali.
Ima ih raznih.
Mnogi ni ne zaslužuju da udju u kategoriju vrednu pomena.
Zato imamo podelu na dobre i loše. Lažne i prave.
Prijatelje.
Pravi.
Svi žele da ih smatraju takvima i da imaju isključivo takve.
Nekad zatvorimo oči pred dokazima da smo pogrešne ljude u ovu grupu stavili, pa se često u životu razočaramo u ljude.
Što je greška.
Oni su samo naš loš izbor. Nekome će već biti savršen spoj.
Ono što je vama potrebno, nekome je suvišno, ne zaboravite, prijateljstvo je puno raznih pravila kao i ljubav.
Pravi pijatelji - bez rezerve, kao stvoreni za vas, uvek tu i nikada nedostupni.
Može proći sat ili godina od poslednjeg susreta, raduju vam se podjednako i ne morate im prepričavati i objašnjavati epizode vaše lične španske serije koje su propustili. Vi nastavljate emitovanje gde ste stali - novom epizodom. Bez repriza i kratkog sadržaja, oni su propušteno nekako skapirali.
Znaju da kažu i "hvala" i "izvini".
Znaju da daju savete tišinom.
Oni ne znaju da se stvarno na vas naljute;
Rekli biste za njih: može čovek "na leb da ih maže", da je u čamcu za spasavanje jedino mesto preostalo, oni će vam pružiti ruku i smestiti vas sigurno u čamac, razmišljajući mogu li vam još kako pomoći...
Drugim rečima, njihova slika stoji pored reči "prijatelj" u vašem rečniku.
Treba ih tretirati kao ugroženu i zaštićenu vrstu.
Ako mislite da ste sreli ovakav primerak prijatelja, pokušajte da ga zadržite, čuvajte ga, pazite i mazite. Budite slika za reč "prijatelj" u njihovom rečniku.
Ne znate koliko ste srećne ruke!
Ja imam takve prijatelje.
Pošto znam koliko mi vrede, bojim se da je jako skromno i malo posvetiti im samo pasus.
Ja ću im sigurno posvetiti čitavu priču.
Ovo računajte kao kratak sadržaj.
Ima puno onih koji su vrlo istančani u biranju ljudi kojima će biti dozvoljen prilazak.
Oni misle da čine uslugu nekome što su ih častili svojim prisustvom.
Uvek imaju više "malih" prijatelja, čisto za rezervu, koriste ih, po potrebi (lično, ne volim ovu grupu, njihovi "prijatelji" su obično oni koji su prilično slepi kad su u pitanju ovakva, praktično, jednostrana prijateljstva);
Oni koji su kao otvorena knjiga, mogu biti opterećenje za okolinu.
Nebitno im je šta dobijaju, već samo ono šta pružaju. Idealna kombinacija sa grupom iznad.
Ima onih koji su jednostavno jako oprezni pa deluju nepristupačno. Takva im je priroda. Slabo veruju i lakše im je da budu sami. Sa njima treba taktično i polako. Jer, ako postanu "Pravi", dobili ste džek pot!
Da li imate prijatelja koji svaki vaš dijalog pretvori u sopstvenu monodramu?
On vas nešto pita samo da bi mogao da vam ispriča svoj odgovor.
On vas ne sluša, već odradjuje.
Vi ste njegova publika, on je večita "zvezda večeri".
Ovakvi primerci se brzo provale i retko ko ima stomak za neka česta i duga vidjanja sa njima.
Na žalost, oni su dobri ljudi. Ali loši prijatelji.
Ima onih koji čitav svoj socijalni život grade smišljajući raznorazne laži.
To je jače od njih i u jednom trenutku sami počnu da veruju u svoje lažne živote.
To je baš poražavajuće.
Ako ih osetite u blizini, bežite glavom bez obzira.
S njima idite u bioskop, na koncert ili eventualno igrajte fudbal.
Nije strašno ako se pročuje priča da je video Džordža Klunija na projekciji, da mu je pevač posvetio pesmu ili da je on lično dao 16 golova prošle nedelje na tekmi...
Ali, oprez!
Njihova mašta će vas svakako uvrstiti u niz nepostojećih dogadjaja od kojih će vam se, makar jedan, obiti o glavu.
Znam neke koji vole da svojim pričama uvek istaknu da su bolji od svih drugih.
Oni će ispričati svoju priču u potpuno neočekivanim i neprimerenim situacijama, kao npr. kada se neko pohvali svojom srećom.
Umesto da nešto čestitaju, pohvaliće se trivijalnom kupovinom npr. novih cipela...
Daće vam kompliment tako što će ubaciti sopstvenu reklamu, uzgred.
Oni su uvek pre vas negde bili, nešto probali, kupili već odavno...
Ukrašće nečijih 5 minuta, neće ni trepnuti.
Iza svega stoji kompleks niže vrednosti i, ako ste se ikada družili sa ovakvima, posle osećanja izdaje i besa (što ste gubili vreme misleći da vam je neko prijatelj), počećete da osećate sažaljenje.
Ali će vam, takodje, biti beskrajno zabavno da posmatrate sa strane kako dotična persona baca svoju mrežu na neke nove naivne ljude.
Kroz život srešćete gotovo sve primerke iz navedenih kategorija (a još više iz nekih koje nisam nabrojala).
Što se mene tiče, bilo je svega i svačega.
Kao i kod uspelih i neuspelih ljubavi, iz svakog druženja, ako si pametan, izvučeš po neki zaključak. Izadješ iskusniji.
Dok tragaš za onim Pravim, dok preispituješ i vagaš tudje postupke, nikada ne zaboravi dve stvari:
1. Ne mogu ti svi prijatelji biti za sve, niti svakoga možeš smatrati prijateljem.
Nisu svi ljudi isti, niti su loši ili manje vredni jer ti nisu Najbolji.
2. Nikada, ali NIKADA, nemoj da zaboraviš da budeš Pravi prijatelj svom Pravom prijatelju. Da budeš iskren, dobar i dostupan, onima koji ti mnogo znače.
U svakoj priči, važno je kakav si put izabrao i da li si zaslužio da budeš nagradjen Pravim prijateljem...
Jer, dok biraš, i tebe neko bira.
Dok svrstavaš, i ti si već u nekoj grupi.
Jer, tu si gde si, zbog toga KO si.
Lajkujem, dakle postojim. ili Njegovo veličanstvo - "Fejs".
Društvene mreže su zabavne.
Fotkamo se, dopisujemo, prepucavamo, prozivamo.
One su korisne.
Savetujemo se, održavamo neke nama bitne kontakte koji se, eto, trenutno, samo mogu održavati putem raznoraznih telefonskih/internet/društvenih veza; tražimo pomoć ili rešenje; delimo lepe i manje lepe vesti koje trebaju biti podeljene...
Spajaju mnoge koji su zbog raznoraznih životnih/društvenih/poslovnih/... obaveza razdvojeni. Na duže ili na kraće.
One su kreativne.
Možemo osloboditi neke svoje talente i vrednosti koje u realnom svetu retko ko može videti i spoznati.
Društvene mreže stvaraju neki virtuelni svet koji je deo našeg realnog sveta.
Nikako obrnuto.
Tad nastaje problem.
Priča je uvek ista. Samo faze traju različito, traju kraće ili duže neke ljudske lične borbe.
Čujemo da postoje.
Apsolutno ne podržavamo te gluposti. Nemaš život pa ti treba virtuelni.
Što bi se s nekim družio preko ekrana kad mogu sa njim kafu popiti...
Malo po malo, desi se da propustimo neki fudbal, neki vic, neku internu šalu. Koja je bila podeljena medju našim najdražima. Na društvenoj mreži, naravno.
Pa otvorimo profil. U početku NARAVNO bez profilne slike.
Imamo isključivo nekoliko prijatelja. Ne više od 5.
Nemamo neke posebne aktivnosti tokom prvih dana i nedelja.
Samo ponekad prelistamo profil retkih FB prijatelja.
Izlaze sugestije, ljudi koje možda poznajemo...
Gle, čoveče, pa nju nisam videla od osnovne škole! Ladno! Daj da joj pustim poruku.
Prolazi vreme...
Spisak prijatelja postaje sve veći.
Tu su sad, pored nekoliko najboljih prijatelja, braće i sestara, još i drugari iz srednje i osnovne (mahom oni sa kojima se nisi video od poslednjeg dana škole), kolege sa faksa, par "bivših", par komšija i brdo poznanika, devojka koja te šiša, par koji je sedeo za istim stolom sa tobom na nekoj svadbi i ... spisak postaje sve duži i duži... kad predje 200, više ni ne znaš ko je sve tu...
I kao i u stvarnosti, oni su tu, ali neke ni ne sretneš danima, mesecima na "news feed"-u, ima onih koji te obaveste o svakom sitnom detalju koji su doživeli u danu, neke rado čitaš i uživaš u nekim fotkama sa raznoraznih destinacija...
Ni ne shvataš da si usisan, uvučen u virtuelni svet.
Najgore kad sve postane mnogo lično.
Pa se NEčestitanje rodjendana na profilnoj strani gotovo ne oprašta ( bez obzira što si bio na rodjišu i oprao sudove posle žurke); originalna pesmica ili gif-animacija se boduje duplo a poruka sa bar 3 hvalospevne rečenice kupuje specijalno mesto u grupi prijatelja sa zvezdicom.
Takodje, lajkovanje i šerovanje je jako zeznuta kategorija.
Ima onih koji su aktivni na mrežama samo da bi pravili nedeljne spiskove onih koji su ih izneverili (u lajkovanju), zapustili ( u komentarisanju) ili potpuno izignorisali (u follow-anju)...
Dodje do toga da, ako sopstvenom mužu ne čestitaš rodjendan preko Fejsa, to ti je ravno razvodu, odmah krenu priče po kraju kako niste u najboljim odnosima.
Ne dao ti Bog da te neko izbriše sa liste prijatelja!
Nema veze što se u trenutku nisi ni setio da ste bili povezani na mreži jer je jedina interakcija sa tom osobom u poslednjih 10ak godina bilo njegovo slanje i tvoje prihvatanje zahteva za prijateljstvo.
To je najgora uvreda koju ti neko može učiniti. I ne meri se uvredama iz realnog života.
Možeš da kući guliš paštetu i jogurt, ali valja se nakačiti slika dobrog ručka...
Nužno je okačiti neku perverzno luksuznu sliku sa letovanja, pored auta (koji nije tvoj), ispred hotela(u kome nisi odseo), ispred izloga prodavnica nekih svetskih kreatora(čije modele možeš realno samo na stranici časopisa da omirišeš)...
Kako kaže u šali jedan moj dobar drugar (ne toliko na Fejsu koliko u realnom životu), apropo ovih "duplih života i reklamiranja sopstvenih dostignuća" :
"ne idem ja tamo da mi bude lepo, nego da mi drugi zavide."
I tragično je to što je za neke ova deviza zaista vrlo vrlo istinita... Za one kojima se nešto nije desilo, ukoliko nije na Fejsu objavljeno.
Nemojte čitati ovde izmedju redova, pokušavati da nadjete skrivene poruke namenjene "nekom".
Ovo je samo činjenično stanje.
Ja vam iskreno želim da vam ovaj tekst bude zabavan i da se još uvek ne pronalazite u mojim primerima.
Kontakte sa ljudima treba održavati.
Socijalizacija oplemenjuje.
Radoznaost je u ljudskoj prirodi, volimo znati pikanterije iz tudjih života.
Volimo biti deo šale, konverzacije.
Uživamo kada nas drugi pohvale, razumeju, podrže.
Društvene mreže su proizvod savremenog doba. Kao mobilni telefon, kao sam internet.
Postajemo zavisni potpuno od njih i tako funkcioniše ovaj svet.
Važno je ostati na zemlji. I ne ući u virtuelni svet.
Jer, internet je odličan sluga a jako loš gospodar.
p.s. Ne zaboravite da lajkujete, a posebno šerujete.
Jer, obaveštenja stižu.
I ja sve vidim.
I pamtim.
Ko, koliko i kada.
Pa sad vidite šta vam je činiti. ;)
Društvene mreže su zabavne.
Fotkamo se, dopisujemo, prepucavamo, prozivamo.
One su korisne.
Savetujemo se, održavamo neke nama bitne kontakte koji se, eto, trenutno, samo mogu održavati putem raznoraznih telefonskih/internet/društvenih veza; tražimo pomoć ili rešenje; delimo lepe i manje lepe vesti koje trebaju biti podeljene...
Spajaju mnoge koji su zbog raznoraznih životnih/društvenih/poslovnih/... obaveza razdvojeni. Na duže ili na kraće.
One su kreativne.
Možemo osloboditi neke svoje talente i vrednosti koje u realnom svetu retko ko može videti i spoznati.
Društvene mreže stvaraju neki virtuelni svet koji je deo našeg realnog sveta.
Nikako obrnuto.
Tad nastaje problem.
Priča je uvek ista. Samo faze traju različito, traju kraće ili duže neke ljudske lične borbe.
Čujemo da postoje.
Apsolutno ne podržavamo te gluposti. Nemaš život pa ti treba virtuelni.
Što bi se s nekim družio preko ekrana kad mogu sa njim kafu popiti...
Malo po malo, desi se da propustimo neki fudbal, neki vic, neku internu šalu. Koja je bila podeljena medju našim najdražima. Na društvenoj mreži, naravno.
Pa otvorimo profil. U početku NARAVNO bez profilne slike.
Imamo isključivo nekoliko prijatelja. Ne više od 5.
Nemamo neke posebne aktivnosti tokom prvih dana i nedelja.
Samo ponekad prelistamo profil retkih FB prijatelja.
Izlaze sugestije, ljudi koje možda poznajemo...
Gle, čoveče, pa nju nisam videla od osnovne škole! Ladno! Daj da joj pustim poruku.
Prolazi vreme...
Spisak prijatelja postaje sve veći.
Tu su sad, pored nekoliko najboljih prijatelja, braće i sestara, još i drugari iz srednje i osnovne (mahom oni sa kojima se nisi video od poslednjeg dana škole), kolege sa faksa, par "bivših", par komšija i brdo poznanika, devojka koja te šiša, par koji je sedeo za istim stolom sa tobom na nekoj svadbi i ... spisak postaje sve duži i duži... kad predje 200, više ni ne znaš ko je sve tu...
I kao i u stvarnosti, oni su tu, ali neke ni ne sretneš danima, mesecima na "news feed"-u, ima onih koji te obaveste o svakom sitnom detalju koji su doživeli u danu, neke rado čitaš i uživaš u nekim fotkama sa raznoraznih destinacija...
Ni ne shvataš da si usisan, uvučen u virtuelni svet.
Najgore kad sve postane mnogo lično.
Pa se NEčestitanje rodjendana na profilnoj strani gotovo ne oprašta ( bez obzira što si bio na rodjišu i oprao sudove posle žurke); originalna pesmica ili gif-animacija se boduje duplo a poruka sa bar 3 hvalospevne rečenice kupuje specijalno mesto u grupi prijatelja sa zvezdicom.
Takodje, lajkovanje i šerovanje je jako zeznuta kategorija.
Ima onih koji su aktivni na mrežama samo da bi pravili nedeljne spiskove onih koji su ih izneverili (u lajkovanju), zapustili ( u komentarisanju) ili potpuno izignorisali (u follow-anju)...
Dodje do toga da, ako sopstvenom mužu ne čestitaš rodjendan preko Fejsa, to ti je ravno razvodu, odmah krenu priče po kraju kako niste u najboljim odnosima.
Ne dao ti Bog da te neko izbriše sa liste prijatelja!
Nema veze što se u trenutku nisi ni setio da ste bili povezani na mreži jer je jedina interakcija sa tom osobom u poslednjih 10ak godina bilo njegovo slanje i tvoje prihvatanje zahteva za prijateljstvo.
To je najgora uvreda koju ti neko može učiniti. I ne meri se uvredama iz realnog života.
Možeš da kući guliš paštetu i jogurt, ali valja se nakačiti slika dobrog ručka...
Nužno je okačiti neku perverzno luksuznu sliku sa letovanja, pored auta (koji nije tvoj), ispred hotela(u kome nisi odseo), ispred izloga prodavnica nekih svetskih kreatora(čije modele možeš realno samo na stranici časopisa da omirišeš)...
Kako kaže u šali jedan moj dobar drugar (ne toliko na Fejsu koliko u realnom životu), apropo ovih "duplih života i reklamiranja sopstvenih dostignuća" :
"ne idem ja tamo da mi bude lepo, nego da mi drugi zavide."
I tragično je to što je za neke ova deviza zaista vrlo vrlo istinita... Za one kojima se nešto nije desilo, ukoliko nije na Fejsu objavljeno.
Nemojte čitati ovde izmedju redova, pokušavati da nadjete skrivene poruke namenjene "nekom".
Ovo je samo činjenično stanje.
Ja vam iskreno želim da vam ovaj tekst bude zabavan i da se još uvek ne pronalazite u mojim primerima.
Kontakte sa ljudima treba održavati.
Socijalizacija oplemenjuje.
Radoznaost je u ljudskoj prirodi, volimo znati pikanterije iz tudjih života.
Volimo biti deo šale, konverzacije.
Uživamo kada nas drugi pohvale, razumeju, podrže.
Društvene mreže su proizvod savremenog doba. Kao mobilni telefon, kao sam internet.
Postajemo zavisni potpuno od njih i tako funkcioniše ovaj svet.
Važno je ostati na zemlji. I ne ući u virtuelni svet.
Jer, internet je odličan sluga a jako loš gospodar.
p.s. Ne zaboravite da lajkujete, a posebno šerujete.
Jer, obaveštenja stižu.
I ja sve vidim.
I pamtim.
Ko, koliko i kada.
Pa sad vidite šta vam je činiti. ;)
Friday, July 17, 2015
Ko si ti? ili Bunt nije uvek loša stvar
Razmišljam o izborima u životu.
O onome šta smo i ko smo.
Sebe najviše gradimo kad smo mali, pa nas odnos sa roditeljima odvede na jednu ili na drugu stranu, pa u pubertetu, kada ratujemo protiv svega i svačega, pa, kad postanemo roditelji i odgovorni za neke tudje živote.
Tu je odgovornost najveća. Sve što smo zabrljali kod sebe pokušavamo da "ispeglamo" u ovom krugu.
Sve svoje pogrešne buntove i loše izbore. Zvuči sebično, zar ne?
Šta je to biti svoj danas?
Da li to u opšte postoji?
Možda je "biti svoj" poslednji izgovor, bunt našeg bića koje pokušava da ne bude deo krda.
Ali, džaba to.
Priča kaže, čovek je društveno, socijalno biće.
I sve što volimo ili ne volimo, čemu težimo ili od čega bežimo,
sve šta smo postali i šta bismo voleli da postanemo,
sve je to proizvod društvenih normi, pravila i trendova.
Podsvesno ili namerno, iz bunta (u večitoj kontri sa okolinom) ili iz želje za isticanjem i uklapanjem po svaku cenu (uvek potpuno u koraku sa trendom).
Kako god, kad malo bolje razmislimo, sve je to proizvod ovog našeg sveta i ovog našeg društva.
Ima onih koji stalno govore da se ne uklapaju u masu, da su potpuno drugačiji.
To je, kao, retka vrlina.
To im daje satisfakciju, osećaju neku nadmoć.
Ističu se.
I to je ok.
Ali, važno je birati svoje jedinstvenosti.
Važno je izabrati kakav ćemo "unikat" biti.
Graditi sebe u svakom pogledu. Kulturnom, emotivnom, psihičkom, fizičkom. Da, i u modnom i u muzičkom. Sve je to deo nas.
Da li nosiš izblajhanu kosu i viri ti veš ispod prekratke haljinice ili si u lancima, u crnom, sa pogledom koji mrzi ceo svet.
Da li voliš npr. bluz i džez. Ili odvrneš neku pevaljku do daske da ulica bruji.
Kako sečeš hleb, na koji način kombinuješ stvari, koje namirnice kupuješ...
Hteo da priznaš ili ne, sve si to od nekud "pokupio", sve ti je to bilo ponudjeno i ti si izabrao.
E, u tome je stvar.
Mudro biraj.
Utapanje u masu po svaku cenu i prihvatanje svega ponudjenog je loše.
Tako se probaju loše frizure, neukus i šund, droge, prevare, laži, probaju se zabranjene stvari, hleb bez motike.
Kad imamo idole i želimo njihove živote, kad hoćemo do cilja a da ne preskočimo ni jednu preponu. Kad uzmemo sve što nam se pruži ne razmišljajući o posledicama.
Bunt je nekada jako korisna stvar.
Oduvek sam bila pomalo buntovnik.
Razmisliš pre nego što izabereš.
Malo analiziraš stvari, zagrebeš ispod površine.
Znaju da iznenade stvari koje iskaču iz šablona.
Predrasude su djubre naše svakodnevice.
Najbolji su prijatelji ljudskoj površnosti.
Sve je okruženo predrasudama.
I mene nekada lako uzmu pod svoje, ali trgnem se i znam još da im se suprotstavim.
Kad nafurana tinejdžerka, na +35 stepeni (u hladu), ustane babi u punom autobusu.
Kad lik sa pirsingom i strašnim tatuom na levom ramenu, sav u crnom i jako nadrndan, baci papirić od žvake u kantu za djubre.
I vozač koji strpljivo čeka na pešačkom prelazu.
I kad isključimo mobilni u bioskopskoj sali.
Kad ne idemo masni i prljavi, ne pljujemo po ulici, ne kinjimo nekoga zato što je drugačiji od nas (ali, i kad ne iritiramo namerno svojim ponašanjem očekujući burnu reakciju onih koji nisu kao mi).
Tada naši važni izbori, oni koji zaista vrednuju nas u ovom svetu, potpuno pokopaju one pogrešne koje smo napravili.I učine ih transparentnim u oku svakog posmatrača.
Da se razumemo, postoje POGREŠNE stvari koje ljudi biraju gradeći sebe.
One će UVEK biti pogrešne.
Starlete, mafijaši, loši ljudi, lopovi, nekulturni, degutantni.
Oni će u svakom trenutku biti "OUT" i van svakog trenda.
Bilo kojim "unikatima" pripadali.
Zato, birajte kakav ćete unikat biti.
Bunt je nekad dobra stvar.
O onome šta smo i ko smo.
Sebe najviše gradimo kad smo mali, pa nas odnos sa roditeljima odvede na jednu ili na drugu stranu, pa u pubertetu, kada ratujemo protiv svega i svačega, pa, kad postanemo roditelji i odgovorni za neke tudje živote.
Tu je odgovornost najveća. Sve što smo zabrljali kod sebe pokušavamo da "ispeglamo" u ovom krugu.
Sve svoje pogrešne buntove i loše izbore. Zvuči sebično, zar ne?
Šta je to biti svoj danas?
Da li to u opšte postoji?
Možda je "biti svoj" poslednji izgovor, bunt našeg bića koje pokušava da ne bude deo krda.
Ali, džaba to.
Priča kaže, čovek je društveno, socijalno biće.
I sve što volimo ili ne volimo, čemu težimo ili od čega bežimo,
sve šta smo postali i šta bismo voleli da postanemo,
sve je to proizvod društvenih normi, pravila i trendova.
Podsvesno ili namerno, iz bunta (u večitoj kontri sa okolinom) ili iz želje za isticanjem i uklapanjem po svaku cenu (uvek potpuno u koraku sa trendom).
Kako god, kad malo bolje razmislimo, sve je to proizvod ovog našeg sveta i ovog našeg društva.
Ima onih koji stalno govore da se ne uklapaju u masu, da su potpuno drugačiji.
To je, kao, retka vrlina.
To im daje satisfakciju, osećaju neku nadmoć.
Ističu se.
I to je ok.
Ali, važno je birati svoje jedinstvenosti.
Važno je izabrati kakav ćemo "unikat" biti.
Graditi sebe u svakom pogledu. Kulturnom, emotivnom, psihičkom, fizičkom. Da, i u modnom i u muzičkom. Sve je to deo nas.
Da li nosiš izblajhanu kosu i viri ti veš ispod prekratke haljinice ili si u lancima, u crnom, sa pogledom koji mrzi ceo svet.
Da li voliš npr. bluz i džez. Ili odvrneš neku pevaljku do daske da ulica bruji.
Kako sečeš hleb, na koji način kombinuješ stvari, koje namirnice kupuješ...
Hteo da priznaš ili ne, sve si to od nekud "pokupio", sve ti je to bilo ponudjeno i ti si izabrao.
E, u tome je stvar.
Mudro biraj.
Utapanje u masu po svaku cenu i prihvatanje svega ponudjenog je loše.
Tako se probaju loše frizure, neukus i šund, droge, prevare, laži, probaju se zabranjene stvari, hleb bez motike.
Kad imamo idole i želimo njihove živote, kad hoćemo do cilja a da ne preskočimo ni jednu preponu. Kad uzmemo sve što nam se pruži ne razmišljajući o posledicama.
Bunt je nekada jako korisna stvar.
Oduvek sam bila pomalo buntovnik.
Razmisliš pre nego što izabereš.
Malo analiziraš stvari, zagrebeš ispod površine.
Znaju da iznenade stvari koje iskaču iz šablona.
Predrasude su djubre naše svakodnevice.
Najbolji su prijatelji ljudskoj površnosti.
Sve je okruženo predrasudama.
I mene nekada lako uzmu pod svoje, ali trgnem se i znam još da im se suprotstavim.
Kad nafurana tinejdžerka, na +35 stepeni (u hladu), ustane babi u punom autobusu.
Kad lik sa pirsingom i strašnim tatuom na levom ramenu, sav u crnom i jako nadrndan, baci papirić od žvake u kantu za djubre.
I vozač koji strpljivo čeka na pešačkom prelazu.
I kad isključimo mobilni u bioskopskoj sali.
Kad ne idemo masni i prljavi, ne pljujemo po ulici, ne kinjimo nekoga zato što je drugačiji od nas (ali, i kad ne iritiramo namerno svojim ponašanjem očekujući burnu reakciju onih koji nisu kao mi).
Tada naši važni izbori, oni koji zaista vrednuju nas u ovom svetu, potpuno pokopaju one pogrešne koje smo napravili.I učine ih transparentnim u oku svakog posmatrača.
Da se razumemo, postoje POGREŠNE stvari koje ljudi biraju gradeći sebe.
One će UVEK biti pogrešne.
Starlete, mafijaši, loši ljudi, lopovi, nekulturni, degutantni.
Oni će u svakom trenutku biti "OUT" i van svakog trenda.
Bilo kojim "unikatima" pripadali.
Zato, birajte kakav ćete unikat biti.
Bunt je nekad dobra stvar.
Thursday, July 16, 2015
Podrazumevati, kako to gordo zvuči...
16. jul 2015.
Često podrazumevamo stvari.
I, gotovo uvek biramo pogrešno stvari koje ćemo podrazumevati u životu.
U nekom trenutku to shvatimo.
A onda je, kako to biva, kasno da se stvari isprave.
Za mene je ljubav svetinja.
Pokretač. Glavna snaga.
Ono što ti daje moć da srušiš planinu ali i ono što te tresne o pod toliko jako da ne možeš da se sastaviš dugo.
Ima raznih ljubavi.
Nisu sve ni podjednako važne.
Ali su nam potrebne da pobedimo sve bitke koje nam život namesti.
Ljubav prema životu.
Prema umetnosti, muzici, zabavi, hrani, putovanjima, tv serijama, spavanju...
Ljubav prema roditeljima, bratu i sestri, prijatelju, lepšoj/jačoj polovini, deci.
Ove poslednje su one koje mnogi stave u grupu "podrazumevam".
Greška.
Velika greška.
Uvek sam se borila protiv tih glupih stereotipa. Ono što mi je bitno, čuvam i negujem.
Kao nečije dete, imam čitav život iskustva, vojevanja raznih bitaka sa roditeljima, teranja raznih inata, durenja i pomirenja, suza i smeha, slušanja dosadnih saveta, nepotrebnih predavanja...
Kada sam postala majka, shvatila sam kako je biti sa druge strane.
Kao roditelj, bijem iste bitke al drugim oružjem, sada sam zašla malo u onaj "protivnički" tabor.
Sada sam ja ta koja daje glupe savete, drži predavanja i izigrava lošeg policajca (pošto je dobar policajac, razume se, tatica...).
Kad me moje dete zagrli i kad vidim kako se privije uz mene, uvek se usled tih najjačih i najiskrenijih emocija, setim svoje majke.
I svih onih prećutanih reči ljubavi koje sam kao mladja podrazumevala.
I nekih grubih reči koje su u afektu izgovarane.
Bude mi krivo.
Pozovem je tada da je čujem, da je vidim.
Skajpujemo malo, divanimo o svakodnevnim glupostima, vremenu, Djokoviću, cenama...
"Čuvajte se, ljubim vas i volim puno!" kažem na kraju razgovora.
I bude mi lakše.
Bude mi drago što sam takve prirode da svoje podrazumevane ljubavi volim da iskažem i pokažem.
Jer, nikad nije dosta da kažem najmilijima da ih volim.
Da mi nedostaju.
Moji roditelji su moj ponos.
Moj tata i moja mama su heroji mog detinjstva, mog života.
Njihov brak je moj omiljeni ljubavni film.
Privrženost, život u dvoje, one prave porodične vrednosti,
to sam ponela iz kuće i trudim se da i sebi napravim jedno takvo gnezdo kakvo su oni svili.
Iako se često naša mišljenja ne poklapaju i sa mamom sam uvek u nekim opozicijama, mi živimo jedni za druge.
Karakteri su različiti, mišljenja se mogu ne poklapati, ali odnosi se ne narušavaju raspravama o ovim ili onim stvarima.
Na kraju dana, moji roditelji, verujem, spokojno odu na spavanje jer se nasmeju kad pomisle na moga brata i mene. I na to u kakve smo ljude stasali.
Jer, na kraju dana, svakom roditelju je dete poslednja stvar koja mu prodje kroz glavu kad tone u san. I prva stvar na koju pomisli kad otvori oči.
Kad postaneš roditelj, sve druge uloge u tvom životu postaju sporedne.
Zauvek.
Ljudi su prokleti, više se trude oko nebitnih lica koja im samo kao senka protrče kroz dan; važno im je da ostave dobar utisak kod onih koji su u stvari nevažni. Kod onih kojima je sve jedno.
U tom ludilu, na primer, zanemare najboljeg prijatelja.
Jer, on je uvek tu.
Jer, on zna.
Jer, on je neko koga možete pozvati i neki drugi put; biće tu za vas i sutra i prekosutra.
Zna on da ga volite puno...
Iako je sve napisano tačno, tužno je što divne odnose medju najboljim prijateljima ovakvim razmišljanjem nesvesno vredjamo, umanjujemo, gazimo.
Život zna da bude mnogo brz.
Ne podrazumevajte stvari, ne podrazumevajte ljude koji su vam bitni.
Svaki dan je novi dan.
Jedno novo "volim te" nekada vam možda deluje suvišno, ali oplemenjuje.
Ne štedite ljubav prema onima koji su je zaslužili.
Često podrazumevamo stvari.
I, gotovo uvek biramo pogrešno stvari koje ćemo podrazumevati u životu.
U nekom trenutku to shvatimo.
A onda je, kako to biva, kasno da se stvari isprave.
Za mene je ljubav svetinja.
Pokretač. Glavna snaga.
Ono što ti daje moć da srušiš planinu ali i ono što te tresne o pod toliko jako da ne možeš da se sastaviš dugo.
Ima raznih ljubavi.
Nisu sve ni podjednako važne.
Ali su nam potrebne da pobedimo sve bitke koje nam život namesti.
Ljubav prema životu.
Prema umetnosti, muzici, zabavi, hrani, putovanjima, tv serijama, spavanju...
Ljubav prema roditeljima, bratu i sestri, prijatelju, lepšoj/jačoj polovini, deci.
Ove poslednje su one koje mnogi stave u grupu "podrazumevam".
Greška.
Velika greška.
Uvek sam se borila protiv tih glupih stereotipa. Ono što mi je bitno, čuvam i negujem.
Kao nečije dete, imam čitav život iskustva, vojevanja raznih bitaka sa roditeljima, teranja raznih inata, durenja i pomirenja, suza i smeha, slušanja dosadnih saveta, nepotrebnih predavanja...
Kada sam postala majka, shvatila sam kako je biti sa druge strane.
Kao roditelj, bijem iste bitke al drugim oružjem, sada sam zašla malo u onaj "protivnički" tabor.
Sada sam ja ta koja daje glupe savete, drži predavanja i izigrava lošeg policajca (pošto je dobar policajac, razume se, tatica...).
Kad me moje dete zagrli i kad vidim kako se privije uz mene, uvek se usled tih najjačih i najiskrenijih emocija, setim svoje majke.
I svih onih prećutanih reči ljubavi koje sam kao mladja podrazumevala.
I nekih grubih reči koje su u afektu izgovarane.
Bude mi krivo.
Pozovem je tada da je čujem, da je vidim.
Skajpujemo malo, divanimo o svakodnevnim glupostima, vremenu, Djokoviću, cenama...
"Čuvajte se, ljubim vas i volim puno!" kažem na kraju razgovora.
I bude mi lakše.
Bude mi drago što sam takve prirode da svoje podrazumevane ljubavi volim da iskažem i pokažem.
Jer, nikad nije dosta da kažem najmilijima da ih volim.
Da mi nedostaju.
Moji roditelji su moj ponos.
Moj tata i moja mama su heroji mog detinjstva, mog života.
Njihov brak je moj omiljeni ljubavni film.
Privrženost, život u dvoje, one prave porodične vrednosti,
to sam ponela iz kuće i trudim se da i sebi napravim jedno takvo gnezdo kakvo su oni svili.
Iako se često naša mišljenja ne poklapaju i sa mamom sam uvek u nekim opozicijama, mi živimo jedni za druge.
Karakteri su različiti, mišljenja se mogu ne poklapati, ali odnosi se ne narušavaju raspravama o ovim ili onim stvarima.
Na kraju dana, moji roditelji, verujem, spokojno odu na spavanje jer se nasmeju kad pomisle na moga brata i mene. I na to u kakve smo ljude stasali.
Jer, na kraju dana, svakom roditelju je dete poslednja stvar koja mu prodje kroz glavu kad tone u san. I prva stvar na koju pomisli kad otvori oči.
Kad postaneš roditelj, sve druge uloge u tvom životu postaju sporedne.
Zauvek.
Ljudi su prokleti, više se trude oko nebitnih lica koja im samo kao senka protrče kroz dan; važno im je da ostave dobar utisak kod onih koji su u stvari nevažni. Kod onih kojima je sve jedno.
U tom ludilu, na primer, zanemare najboljeg prijatelja.
Jer, on je uvek tu.
Jer, on zna.
Jer, on je neko koga možete pozvati i neki drugi put; biće tu za vas i sutra i prekosutra.
Zna on da ga volite puno...
Iako je sve napisano tačno, tužno je što divne odnose medju najboljim prijateljima ovakvim razmišljanjem nesvesno vredjamo, umanjujemo, gazimo.
Život zna da bude mnogo brz.
Ne podrazumevajte stvari, ne podrazumevajte ljude koji su vam bitni.
Svaki dan je novi dan.
Jedno novo "volim te" nekada vam možda deluje suvišno, ali oplemenjuje.
Ne štedite ljubav prema onima koji su je zaslužili.
Monday, July 13, 2015
Alisa u zemlji iza ogledala ili Nadam se da ja preterujem...
Jutro je već odavno ušlo u sobu osvetlivši tragove jučerašnjeg dana i noći.
Novi I-phone 6 sa maskom prekrivenom Swarovski kristalima, počeo je da poskakuje na stolu i pušta taj ludi novi hit Djoganija i Jane koji jednostavno pomera tlo u diskoteci. Na "repeat"-u joj je u kolima od kad ga je prvi put čula.
Prelazi prstom preko ekrana. Muzika staje.
Tišina.
Dug pritisak na dugmence i ekran se gasi.
Isključen je. Skroz.
Danas nije dostupna.
Ne otvara oči, zraci sunca bi joj probušili glavu, čini joj se. Lagana glavobolja od svega što je konzumirala sinoć stvara joj mučninu.
Brzim pokretom ruke, otvara komodu pored kreveta, napipava medju gomilom pilula i spravica jedan aspirin i stavlja ga u usta. Pored kreveta stoji od sinoć flaša šampanjca, uzima je lenjo i otpija poslednjih par gutljaja da proguta tabletu.
Proteže se, podiže jastuk i naslanja se na svoju zlatnu Versace posteljinu koja miriše na skupe parfeme;
pali cigaretu, tek iz drugog puta uspeva da kresne upaljač, ekstremno dugi, zašiljeni naliveni nokti neke neon boje joj ne daju da manevriše prstima kako treba.
Pogled na ogledalo.
Šta je bilo sinoć? Gde se ide danas?
Šminku nije ni stigla da skine, došla je kući pred zoru, jedva je parkirala svoj besni metalik kabrio ispred kuće. Pogledaće posle da li ga je negde ogrebala.
Namešta dugu crnu kosu koja se u pramenovima spušta ispod struka.
Popravlja jednu klipsu koja joj se malo olabavila i taj pramen provlači kroz prste pućeći debele silikonske usne. Ove klipse sa prirodnom kosom bolje su joj od prethodnih. Mora da ode do svoje Mace u salon da malo popravi sve umetke.
Danas odmara. Konačno pauza od razuzdanog života. Bilo je "bizi" ovog meseca, u jeku su promocije, otvaranja raznoraznih kafića, diskoteka, splavova.
Bilo je tu i 3 kazina i jedan luksuzni hotel.
Da, a pun pogodak bio je što se uvalila onom fudbaleru na 4 dana na gajbu na moru, samo što je bilo malo smaranje kad ga je žena non stop cimala telefonom.
Jelo se, pilo se, zaradilo se.
Meškolji se po krevetu. Namešta Victoria secret čipkanu crnu spavaćicu preko velikih, otežalih silikona. Možda je vreme za neku korekciju.
Pitaće Dr kad sl. srede bude išla na malo popravljanje borica oko očiju.
Možda se dogovore da ubace još malo silikona u jagodice, sad je to potpuni trend.
Odmara ove nedelje i remontuje se za važan put u Dubaji sl. meseca.
A mora i do faksa da uzme konačno potvrde za ispit. Profan joj je rekao da se pojavi sledeći rok da žvrljne tih par ocena u indeks. Jbg, danas moraš da misliš na imidž, dobro dodje i ta diploma, da se provuče kroz CV ;)
Ima mnogo moćne klijente. Sa jasnim zahtevima. Ako odigra dobro, u septembru ima skoro otplaćen kredit za novu gajbu. Ledilo!
Osmeh (ne vidi se u stvari da se nasmešila jer se napumpane usne jedva pomiču). Ali, da mogu da se pomere, to bi bio jedan lepi zadovoljni osmeh.
Koji je imala pre šesnaeste, dok je još bila onako nesrećno obična.
Hvala Bogu da je tada rešila da se malo upristoji.
Nikad pametnije iskorišćene parice!
Proteže se da ugasi cigaretu.
Odlazi pod tuš.
Skupe kupke i sapuni spiraju grehove sa nje.
Sliva se crna maskara sa umornih trepavica koje su nedeljama unazad bile skrivane lepkom i velikim treptavim veštacima, sa malim cirkonima pri dnu.
S vodom odlaze skupi parfemi, muški i ženski, spiraju se razni mirisi, muški, duvanski, mirisi hotelskih soba, klubova, tudje kože, otisci prstiju, dodira, poljubaca...
Slivaju se korektori, bronzeri, sedefi, šljokice, rumenila, prajmeri...
Sliva se sva ta maska.
A ipak, maska ostaje.
Umotana u peškir, ubaciće svoje mršave nožice u Fendi papuče na štiklu i srušiće se na fotelju pored stočića.
Bačene veštačke trepavice, "Skandal" od prošle nedelje i njena slika na naslovnici ( nema veze tekst, nije ga ni čitala, ali što su joj stavili moćnu sliku na treću stranu! Već ima 3 sastanka zbog nje za sledeći mesec...), par vizit kartica, nakit od sinoć, nekoliko poklončića u skupim pakovanjima...
Potražiće u Gucci "klač" torbici da li je ostalo od sinoć malo belog u papirnoj kesici (poklon od galantnog gospodina iz hodnika kluba od sinoć).
Da započne dan kako valja.
Pogled na ogledalo.
Osmeh u sebi.
Prstićem briše nos.
Udahne duboko.
Kakav radostan dan.
p.s. za ovaj tekst bilo je potrebno napraviti malo istraživanje po internetu, stilova, stajlinga, trendova... ni slutila nisam da je njihov život jedna jako komplikovana i kompleksna stvar... izvinjavam se ako sam nešto omašila, ja sam, ipak, samo jedna od onih običnih, dosadnih...
p.s.
Saturday, July 11, 2015
Poremećene vrednosti ili mame su najlepše na svetu kad su bebe site
26. maj 2015.
Teretana, vežbe, ozbiljan režim ishrane u cilju što veće mršavosti i mišićavosti tela koja su do juče bila kućica za bebu puna hormonskih ludila... (a istina je da je genetika 99,9% kriva za njihov izgled, što niko živi ne pominje).
Onda prilože i neke slike (Instagram selfi-je najčešće, milion njih u toku dana), gde su te super tete sveže isfenirane, "u fulu" našminkane, "Barbi fazon" oblačenja je neizostavan, napućene, iskvarcovane, sa nekom meda-zeka-roze-mnogo sam slatka&mala maskom za telefon u jednoj ruci i bebom u drugoj.
Bebu pritom drže kao obavezni detalj, potpuno nepravilno, ne podržavaju im vratiće, ne obraćaju pažnju na njih, koliko na pućenje usana, položaj mobilnog u ruci i okretanje kukova u stranu tako da na slici budu što mršavije...
I sad, poruka tih članaka je - šta?
Po meni, poruka je da su ekstremi uvek bolesni i iskompleksirani primerci koji svetu prodaju svoje slabosti kao trend.
I žao mi bude kad u ženskom časopisu/portalu vidim takve članke.
Jer ima mnogo onih koji se "pecaju" na takve stvari.
Jer je žalosno kakve nam standarde prodaju novine koje bi trebalo da budu ženski "pogled u istinu".
Kako se oseća jedna normalna, prosečna žena, koja jednostavno ima po koji višak tu i tamo (a najčešće svuda), a koja posle porodjaja ne zna gde udara?
Odkad su vežbanje i restriktivna ishrana dozvoljeni i preporučeni u postporodjajnoj fazi?!?
Novinari dragi, prvo se edukujte pa reklamirajte raznorazne "mame i domaćice".
Podoj, nespavanje, previjanje, ručak, kuća, kupovina.
Govorim o onim ženama koje majčinstvo shvataju kao deo života a ne kao "must have" za pokazivanje, ostavljanje potomstva i dokazivanje...
O onima koje, eto, nemaju pomoćnice, dadilje, nemaju pomoć sa strane.
Nemaju vremena za celodnevne teretane i frakanje jer jednostavno to nije prioritet.
Jer je tu jedno novo carstvo u kome je apsolutni centar sveta jedno malo nemoćno stvorenje.
Samo vaše.
Željne su druženja, popile bi kafu u kafiću ili bi tako rado pogledale film koji se daje u bioskopu...
Ali će na to sačekati još malo.
I moram reći: dojenje je zakon.
Koja majka ima mleka, neoprostivo joj je da odluči da ne doji zbog lepote grudi (što je, uzgred, čista glupost)...
I svaki trenutak koji provedemo sa svojom decom je zlata vredan.
Toliko toga naučimo od njih, toliko toga zaboravljenog ponovo shvatimo.
Ovo ne znači da žena treba da se zapusti, da izgubi sebe u celoj zavrzlami zvanoj "došla nam je prinova"!
Dete je centar sveta ali ne i jedina stvar na tom svetu.
Prioriteti se menjaju, istina, u početku smo potpuno nemoćni da uradimo bilo šta što nije u vezi sa bebom.
Negujte se, žene.
Majke su lepe i treba da budu negovane, čiste, zadovoljne.
Takve su svojoj deci jedino potrebne.
Ali čuvajte svoje telo i polako sa njim.
Sve što se menjalo u 9 meseci ne može se vratiti na staro u nekoliko nedelja. Mislim, može, ali uglavnom uz pomoć dr.
Trend koji nameću mediji je potpuno besmislen.
Devojčice i mlade devojke koje prate raznorazne mršavice mogu samo da ugroze svoje zdravlje.
A i ne vidim poentu u hvalospevima tipa: možete li da poverujete da se ona porodila pre samo n dana?!
Juhu. Big deal!
...samo kažem...
Aplikacija za mozak ili kako polako gubimo čula...
6.jun 2015.
Potrebni su nam svi ti mali i veliki uredjaji koji nam svakodnevno olakšavaju život i rad, koji nas zabave i pomognu u učenju.
Ali.
Ljudi su oduvek bili skloni preterivanju.
Uvek su znali kako da pokvare savršene zamisli i ideje i učine ih štetnim za sebe (a da ne govorim o tome što sebično uništavaju i sve oko sebe, ne hajući).
Super su ovi novi telefoni.
Vidim da se život polako pretvara u niz Instagram fotki i Twitter misli.
I ljudi vole.
Jer, da se popraviti svaki višak kilograma, oboji se sivi dan u nestvarne boje, napravi se usamljeni trenutak u pravu poželjnu gozbu i uživanje uz zvuke samoće, svaka bleda ljubav u neverovatnu ljubavnu priču...
Ok je koristiti sve te novo-otkrivene vidove komunikacije.
Širiti mrežu oko sebe.
Da nije Skajpa i Fejsa, moji najdraži ljudi, koji nisu blizu mene, nedostajali bi mi beskrajno, ne bih ih videla ni čula kad god poželim...
I opet.
Ali.
Smorim se kad se setim da smo se ranije uvek nalazili na pravom mestu u pravo vreme. I nisu nam bili potrebni mobilni i 20 poziva pre susreta.
Ranije kad se ugovori neka aktivnost, sve se ispoštuje.
Nije bilo slučaja da ti, npr. dugočekani subotnji fudbal umesto u 14h počne u 16h jer svako od 10igrača ima neki svoj razlog zašto je zvao i pomerio dolazak, odložio, kasnio...
Da ne pričam o tome kako nam se deca nalaze "na gajbi" i igraju virtuelne košarke, tenise, fudbale... a igrališta tužna čekaju na igru.
Sad je fora imati tamo neke aplikacije.
Za sve i svašta.
Na tržištu, mladi mozgovi se utrkuju ko će pre patentirati i izbaciti novu aplikaciju sa novim zadatkom za naš mobilni, koji će nam zameniti po koje čulo, koje će nam još malo uspavati mozgiće...
A kad uporedim mozgiće nas pre 20ak godina i ove sada, moram priznati da su se jako ulenjili. Pa se čudimo zašto sve puca od senilnosti, demencije, zašto se granica bolesti koje su nam dolazile u poznoj starosti, pomera značajno ka mladima...
Sad je teško pomnožiti preko 9x9; orijentisati se u prostoru da li levo ili desno bez dragog nam Garmina; pa nas mrzi da zapamtimo da u 14h popijemo lek ili kad je neki dogadjaj, sigurnije je da nam pozvoni dragi naš mobilni budilnik...
Potpuno sam šokirana da su ljudi prihvatili aplikacije koje mere tako banalne stvari... i neko zapravo zaradjuje milione na tome što su ljudi postali povodljivi i toliko lenji da im mobilni kaže kad da popiju vodu, trepnu, šta da jedu ili obuku danas, koliko su spavali i kad treba da se pomere... užas.
Sve me podseća na onaj vic "udahni-izdahni" o plavuši koja je zaboravila da udahne jer joj je kaseta došla do kraja pa nije okrenula stranu...
Lenjost je leglo raznih deformiteta.
Mislite o tome.
Ili, nabavite aplikaciju.
Vidim da se život polako pretvara u niz Instagram fotki i Twitter misli.
I ljudi vole.
Jer, da se popraviti svaki višak kilograma, oboji se sivi dan u nestvarne boje, napravi se usamljeni trenutak u pravu poželjnu gozbu i uživanje uz zvuke samoće, svaka bleda ljubav u neverovatnu ljubavnu priču...
Ok je koristiti sve te novo-otkrivene vidove komunikacije.
Širiti mrežu oko sebe.
Da nije Skajpa i Fejsa, moji najdraži ljudi, koji nisu blizu mene, nedostajali bi mi beskrajno, ne bih ih videla ni čula kad god poželim...
I opet.
Ali.
Smorim se kad se setim da smo se ranije uvek nalazili na pravom mestu u pravo vreme. I nisu nam bili potrebni mobilni i 20 poziva pre susreta.
Ranije kad se ugovori neka aktivnost, sve se ispoštuje.
Nije bilo slučaja da ti, npr. dugočekani subotnji fudbal umesto u 14h počne u 16h jer svako od 10igrača ima neki svoj razlog zašto je zvao i pomerio dolazak, odložio, kasnio...
Da ne pričam o tome kako nam se deca nalaze "na gajbi" i igraju virtuelne košarke, tenise, fudbale... a igrališta tužna čekaju na igru.
Sad je fora imati tamo neke aplikacije.
Za sve i svašta.
Na tržištu, mladi mozgovi se utrkuju ko će pre patentirati i izbaciti novu aplikaciju sa novim zadatkom za naš mobilni, koji će nam zameniti po koje čulo, koje će nam još malo uspavati mozgiće...
A kad uporedim mozgiće nas pre 20ak godina i ove sada, moram priznati da su se jako ulenjili. Pa se čudimo zašto sve puca od senilnosti, demencije, zašto se granica bolesti koje su nam dolazile u poznoj starosti, pomera značajno ka mladima...
Sad je teško pomnožiti preko 9x9; orijentisati se u prostoru da li levo ili desno bez dragog nam Garmina; pa nas mrzi da zapamtimo da u 14h popijemo lek ili kad je neki dogadjaj, sigurnije je da nam pozvoni dragi naš mobilni budilnik...
Potpuno sam šokirana da su ljudi prihvatili aplikacije koje mere tako banalne stvari... i neko zapravo zaradjuje milione na tome što su ljudi postali povodljivi i toliko lenji da im mobilni kaže kad da popiju vodu, trepnu, šta da jedu ili obuku danas, koliko su spavali i kad treba da se pomere... užas.
Sve me podseća na onaj vic "udahni-izdahni" o plavuši koja je zaboravila da udahne jer joj je kaseta došla do kraja pa nije okrenula stranu...
Lenjost je leglo raznih deformiteta.
Mislite o tome.
Ili, nabavite aplikaciju.
Friday, July 10, 2015
20. јануар 2014. или Година прва
Гледам те како спаваш.
Твоје савршене мале уши. Сећам се како сам била фасцинирана њима док сам те држала у наручју први пут. Најлепше ушице на свету.
Топле шаке.
Ноктићи које ми не даш да ти сецкам.
Прћасти носић.
Дуге трепавице.
Гледам те и схватам да имам СВЕ.
Читав свет у твојим рукама које ме мазе неспретно.
Прве речи, трапави кораци, несташлуци ...
Спаваш спокојно. Некад се осмехнеш. Сањаш.
Знаш да те волимо, да си сигурна.
Знам да си срећна и то ме чини толико моћном.
Снажном. Поносном. Богатом.
Безусловна љубав.
Нестварна срећа.
Невена,
хвала ти што си дошла у наш живот,
хвала ти што си ми обојила дане и што не морам више
да сањам о срећи, имам је поред себе,
нашу малу породицу и овај дом
што се љубав зове.
Срећан ти рођендан
мама
Читав свет у твојим рукама које ме мазе неспретно.
Прве речи, трапави кораци, несташлуци ...
Спаваш спокојно. Некад се осмехнеш. Сањаш.
Знаш да те волимо, да си сигурна.
Знам да си срећна и то ме чини толико моћном.
Снажном. Поносном. Богатом.
Безусловна љубав.
Нестварна срећа.
Невена,
хвала ти што си дошла у наш живот,
хвала ти што си ми обојила дане и што не морам више
да сањам о срећи, имам је поред себе,
нашу малу породицу и овај дом
што се љубав зове.
Срећан ти рођендан
мама
Kiselo groždje ili šta nam sve nedostaje...
23. novembar 2014.
Ono sto je ironija života jeste da uvek težimo i žudimo za nečim što nam nije dostupno ili pristupačno u datom trenutku...
Kad je leto, prizivamo sneg; kad je zima, maštamo o moru i suncu ... tako ti je i sa hranom, rodnom grudom, pa čak i sa porodicom ili prijateljima (želeli mi to da priznamo ili ne).
Kad nismo kod kuće, nedostaju nam sarma i pasulj, Ćevapi (sa velikim "ć"), "Plazma" i "Eurocrem", da skokneš u prodavnicu u po noći, pojedeš jedno parče kod "Bucka" kad se vraćaš kući iz večernjeg izlaska, blejiš sa ortacima do zore uz pivo ispred dragstora na ćosku Skadarlije ili da sediš na zidiću Kališa sa voljenim bićem i posmatraš kako Dunav ljubi Savu...
Onda shvatiš da svi oni koji sve to sada mogu da rade, u stvari priželjkuju tvoje dane...
Maštaju da "skoknu" na neki vikend do jednog od evropskih gradova ( a da ih to ne košta "ko Sv Petra kajgana");
psuju što Nutela košta ko da je od zlata mućena, muka im je od "BusPlus"-a i gužvi u saobraćaju, muka im je od politike, lopova, kriminala, nerada;
mrze svoj "pišljivi" dinar i misle da je nama lako sa "evrićima";
smaraju ih skupe napucane radnje koje su uvek pune napucanih tinejdzerki (koje žure da kupe odvratno parče garderobe koje je upravo nahvalila MODNA blogerka koja baš i ne razlikuje ko je kreator a ko političar, pisac ili istorijska ličnost)...
Onda shvatiš da svi tvoji ortaci jedva da se čuju telefonom jednom u mesec dana, od silnih jurnjava, obaveza oko dečurlije, kombinacija i poslova... nema im ni izlazaka ni piva ni "Bucka"...
Ti ih praktično okupiš kad dodjes kući za praznike.
I onda, za tim stolom u kafiću (ili, u novije vreme, u vreme naših beba i dece, kod nekoga na gajbi), svi mi pljujemo po svojim danima, hvalimo tudje.
A u suštini, u tom trenutku, baš ništa ništa menjali ne bi.
Jer život čine bas takve "sitnice".
Kad se okupiš i k*njaš o svemu sa najboljim ortacima...
p.s. dobro, nešto i ućariš, sutradan odeš kod keve na sarmu...
Pazi kako sečeš ili čemu služe etikete?
25. novembar 2014.
Zna li neko da mi objasni koja je fora sa etiketama na garderobi-vešu-cipelama od 15cm koje se listaju kao male knjižice?
Mislim, koja je poenta kupiti stvar koja je pamučna ukoliko ti glupava plastična etiketa pokrije pola vrata i ledja?
Da ne pričam o dečijoj i garderobi za bebe!
Cedulje velike ko bebeće ručice, sačuvaj Bože!
Zar nije dovoljno staviti veličinu, sastav i način održavanja na malu etiketu i to je to?
Znači, znak za centrifugu, peglu ili stepene isti je na svim jezicima.
Pa zašto ga, za Boga miloga, štampate 27 puta!?!
Kao da uz košulju dobijete i mali rečnik sa 1000 potpuno nepotrebnih informacija...
Pa ako želim knjigu, idem u knjižaru ne u butik! Ej!
Da li vam se desilo da kupite stvar koju merkate mesecima i konačno je ulovite na sniženju i to u svojoj veličini?
Dodjete kući, probate.
Shvatite da etiketa grebe nevidjeno i pravi grbicu na vašem levom boku...
Uzmete makaze.
Isečete etiketu.
Isečete i malo materijala sa etiketom.
Osećate se kao poslednji kreten.
Besni ste.
Na glupe etikete...
I, tako...
Znači, znak za centrifugu, peglu ili stepene isti je na svim jezicima.
Pa zašto ga, za Boga miloga, štampate 27 puta!?!
Kao da uz košulju dobijete i mali rečnik sa 1000 potpuno nepotrebnih informacija...
Pa ako želim knjigu, idem u knjižaru ne u butik! Ej!
Da li vam se desilo da kupite stvar koju merkate mesecima i konačno je ulovite na sniženju i to u svojoj veličini?
Dodjete kući, probate.
Shvatite da etiketa grebe nevidjeno i pravi grbicu na vašem levom boku...
Uzmete makaze.
Isečete etiketu.
Isečete i malo materijala sa etiketom.
Osećate se kao poslednji kreten.
Besni ste.
Na glupe etikete...
I, tako...
Praznična groznica. Postoji li to kod mama sa malom decom?
14. decembar 2014.
Postoji li ili smo potpuno otupele na sumanuto trošenje para na krpice i ostale "ženske antistresove"?
Odem ja juče u kupovinu, rešim da se malo ponovim, da kupim po koji poklon koji mi stoji na spisku još uvek neprecrtan, da malo budem deo prazničnog ludila.
Dete uvalim tati da se malo zanima subotom pre podne.
Sva srećna, malo se našminkam i sredim posle milion godina.
Nema kolica, nema torbe sa pelenama, užinama, presvlakom (mislim, strašno je kad shvatite da vam ista količina stvari treba za dete koje ide u šetnju i za dete koje ide na npr. kraći odmor ?!?); ej, čak sedim u busu i opušteno kuliram gledajući kroz prozor (obično zveram okolo hoće li iz kolica poleteti koja cucla, papir, kapa...).
Mali predah za mamu.
Sumanuta decembarska subota u Minhenu.
Božić svuda okolo. Već traje nedelju dana.
Mirišu kuvano vino i ušećereni bademi. Ljudi mile na sve strane, svi nose kese, gomile kesa, iz radnje u radnju, iz kupovine u kupovinu...
Ne hvata me ludilo. Čudno.
Ajd da probam ovu bluzicu, bila bi super uz one pantalone od letos...
Nja! Odoh ja na dečije...
Sat-dva kasnije, posle velike borbe sa ljudima na metro stanici, posle sudaranja sa dezorijentisanim turistima i nepažljivim kupoholičarima, eto me pred stanom. Sa kesom u ruci. Mrtva umorna.
Dete skače tati po glavi. On ko da ga je sunce obasjalo kad me video, smena mu se završila, "Denis-napast" će sad mamu da maltretira malo, on konačno može da pogleda na netu vesti i popije kapućino.
Šta je to mama kupila?
Banane.
Za moje "štene".
Pakovanje "Pampers"-a.
Za štene.
Lude karirane termo pantalonice, sivi džemper sa zlatnim tufnama, mnogo lude čarapice.
Ah, nisam li pomenula da je sve u veličini 92?
Da. Sve za moje štene.
I SD kartica za telefon. Da bi imala više memorije za slikanje.
Znate već koga...
Tako da, zaključak sledi: mame su pod večitom šoping groznicom.
Ali ne onom "normalnom", ženskom.
Nego "dete" šoping groznicom.
Ne možemo bez njih ni tren.
I kad pobegnemo od njih na tren, opet smo im posvećene 1000%.
Šta da se radi.
We are hopelessly in love with our kids.
Postoji li ili smo potpuno otupele na sumanuto trošenje para na krpice i ostale "ženske antistresove"?
Odem ja juče u kupovinu, rešim da se malo ponovim, da kupim po koji poklon koji mi stoji na spisku još uvek neprecrtan, da malo budem deo prazničnog ludila.
Dete uvalim tati da se malo zanima subotom pre podne.
Sva srećna, malo se našminkam i sredim posle milion godina.
Nema kolica, nema torbe sa pelenama, užinama, presvlakom (mislim, strašno je kad shvatite da vam ista količina stvari treba za dete koje ide u šetnju i za dete koje ide na npr. kraći odmor ?!?); ej, čak sedim u busu i opušteno kuliram gledajući kroz prozor (obično zveram okolo hoće li iz kolica poleteti koja cucla, papir, kapa...).
Mali predah za mamu.
Sumanuta decembarska subota u Minhenu.
Božić svuda okolo. Već traje nedelju dana.
Mirišu kuvano vino i ušećereni bademi. Ljudi mile na sve strane, svi nose kese, gomile kesa, iz radnje u radnju, iz kupovine u kupovinu...
Ne hvata me ludilo. Čudno.
Ajd da probam ovu bluzicu, bila bi super uz one pantalone od letos...
Nja! Odoh ja na dečije...
Sat-dva kasnije, posle velike borbe sa ljudima na metro stanici, posle sudaranja sa dezorijentisanim turistima i nepažljivim kupoholičarima, eto me pred stanom. Sa kesom u ruci. Mrtva umorna.
Dete skače tati po glavi. On ko da ga je sunce obasjalo kad me video, smena mu se završila, "Denis-napast" će sad mamu da maltretira malo, on konačno može da pogleda na netu vesti i popije kapućino.
Šta je to mama kupila?
Banane.
Za moje "štene".
Pakovanje "Pampers"-a.
Za štene.
Lude karirane termo pantalonice, sivi džemper sa zlatnim tufnama, mnogo lude čarapice.
Ah, nisam li pomenula da je sve u veličini 92?
Da. Sve za moje štene.
I SD kartica za telefon. Da bi imala više memorije za slikanje.
Znate već koga...
Tako da, zaključak sledi: mame su pod večitom šoping groznicom.
Ali ne onom "normalnom", ženskom.
Nego "dete" šoping groznicom.
Ne možemo bez njih ni tren.
I kad pobegnemo od njih na tren, opet smo im posvećene 1000%.
Šta da se radi.
We are hopelessly in love with our kids.
Subscribe to:
Posts (Atom)