Šta sve može biti "kokolada"? ili Nek sam grešna, dete mi još nije čulo za Nutelu...

Roditeljstvo je jedna velika bitka sa raznoraznim vetrenjačama.
Koliko god se trudili da budemo savršeni, uvek će biti stvari u kojima smo omanuli. 
A još više onih koje smo uradili baš baš baš onako kako je trebalo.
U čitavoj panici i frci, bitno je da znamo da mi i jesmo dobri roditelji svojoj deci. 
Čim toliko brinemo. 
I čim mislimo o tome kako i šta nam je činiti.

Večita dilema za roditelja jeste kada dete upoznati sa svetom slatkiša.

Oni koji decu nemaju, nemaju neko posebno mišljenje o ovoj temi. 
Nisam ga ni ja imala.

Imamo 2 ekstremne grupe roditelja, 2 klana koji su u sukobu interesa i mišljenja:

Bilo mi je čudno kad ranije odnesem nekim klincima slatkiše (...a šta ćeš detetu odneti, nego slatkiše. Svašta!), pa nastane "majski prevrat" u kući; nastane pometnja kao da se dešava najstrašnija stvar na svetu, racija na licu mesta,  ono konstantno štekanje "Kinder jaja" i "Čokoladnih bananica" u ormare, kad se kesa prokrijumčari brzinom svetlosti da dete ne provali da je "čudo" u kući.
I tako do škole (onda roditeljske tajne postaju otkrivene, ormari i štekovi opustošeni, a džeparac za sendvič potrošen na ugljeno-hidratne koještarije).

Ima i onih slučajeva kada se maloj deci, staroj tek par meseci, trpaju kašike sladoleda i slatkog krema u usta, ono jadno cokće, više od čuda nego od slasti; 
fotkaju ih onako umazane i blentave pa se oduševljavaju.
Čuvala sam bebu kojoj je obavezni deo ručka bila porcija bebi-slatkiša.
Ja tu nisam imala šta da se mešam, zažmurim i natovim dete nepotrebnim desertom...  

Zlatna sredina ima ideju o umerenosti, poseduje svest o zdravlju ali i o dečijim radostima. Slatkiše odlaže dok može, a onda ih koristi kao jako moćno oružje u borbi sa nezgodnim i strašnim protivnikom- dečijom naravi. Tu su čuvene igre živaca: " ako uradiš X, onda ćeš dobiti Y" i " nemoj da me više nikada pitaš za Y"...

Onda dobiješ svoje štene, potpuno novi svet pravila se otvori pred tobom.
Skapirala sam da je potpuno nebitno koliko informacija sa strane primiš, svi ti saveti i pokušaji raznih mama da te "uvuku" u svoj klan, padaju u vodu.
Svaka majka na kraju uradi onako kako joj instinkt kaže.

Spadam u grupu onih čiji je instinkt utripovao da su slatkiši zapravo nepotrebni deci u prvih par godina života. Nikako nemojte misliti da su lanci i katanci na slatkišima. Niti sam nudila, niti sam branila.
Moje dete ima potrebu za voćem. 
To je ono što je proisteklo kao proizvod moje ideje da je slatka breskva ili činija groždja/jagoda/malina, najbolji poklon kojim možete nagraditi svoje dete.
Usput, i sebe odviknem od nalivanja sokovima, izjedanja čokolade (iz čiste dokolice i dosade), žvakanja i grickanja gluposti zbog kojih sam posle samo nesrećna (jer, znamo dobro gde se sve to gomila...).

Tek kad sam počela da razmišljam na ovu temu, pripremajući se da kuckam po tastaturi, ukapirala sam kako sam dobru stvar odradila.

Znate li onaj osećaj kad vam se dete nasmeje kad dodjete po njega u jasle i donesete mu nešto što mu je omiljeni slatkiš -kupine? I onda vam sledećeg jutra, dok se pozdravljate na vratima jasli, kaže: " Mama, goždje." 
I vi znate da treba da mu donesete groždje.

Probala je ona sokiće, keks i one njihove slatkiše, raznorazne. 
Sve slatkiše ona zove "kokolada" bilo čoklade u njima ili ne.
Uživam da je gledam kako gustira parče čokoladnog keksa dok gleda "Snežanu".
I onda ostavi parče keksa.
I dodje kod mene da mi "ukrade"  jabuke iz tanjirića.
Pobeda.

Prosto znam da će mi ovaj tekst doneti epitet "preterano" pored imena.
I nekoliko podsmeha i znakova pitanja i uzvika. 
Ali, makar i jedan saveznik u ovoj slatkoj papazjaniji meni je dovoljan.
Satisfakcija. 
Svako ima pravo da bira svoju "kokoladu".