16. jul 2015.
Često podrazumevamo stvari.
I, gotovo uvek biramo pogrešno stvari koje ćemo podrazumevati u životu.
U nekom trenutku to shvatimo.
A onda je, kako to biva, kasno da se stvari isprave.
Za mene je ljubav svetinja.
Pokretač. Glavna snaga.
Ono što ti daje moć da srušiš planinu ali i ono što te tresne o pod toliko jako da ne možeš da se sastaviš dugo.
Ima raznih ljubavi.
Nisu sve ni podjednako važne.
Ali su nam potrebne da pobedimo sve bitke koje nam život namesti.
Ljubav prema životu.
Prema umetnosti, muzici, zabavi, hrani, putovanjima, tv serijama, spavanju...
Ljubav prema roditeljima, bratu i sestri, prijatelju, lepšoj/jačoj polovini, deci.
Ove poslednje su one koje mnogi stave u grupu "podrazumevam".
Greška.
Velika greška.
Uvek sam se borila protiv tih glupih stereotipa. Ono što mi je bitno, čuvam i negujem.
Kao nečije dete, imam čitav život iskustva, vojevanja raznih bitaka sa
roditeljima, teranja raznih inata, durenja i pomirenja, suza i smeha,
slušanja dosadnih saveta, nepotrebnih predavanja...
Kada sam postala majka, shvatila sam kako je biti sa druge strane.
Kao roditelj, bijem iste bitke al drugim oružjem, sada sam zašla malo u onaj "protivnički" tabor.
Sada sam ja ta koja daje glupe savete, drži predavanja i izigrava lošeg policajca (pošto je dobar policajac, razume se, tatica...).
Kad me moje dete zagrli i kad vidim kako se privije uz mene, uvek se usled tih najjačih i najiskrenijih emocija, setim svoje majke.
I svih onih prećutanih reči ljubavi koje sam kao mladja podrazumevala.
I nekih grubih reči koje su u afektu izgovarane.
Bude mi krivo.
Pozovem je tada da je čujem, da je vidim.
Skajpujemo malo, divanimo o svakodnevnim glupostima, vremenu, Djokoviću, cenama...
"Čuvajte se, ljubim vas i volim puno!" kažem na kraju razgovora.
I bude mi lakše.
Bude mi drago što sam takve prirode da svoje podrazumevane ljubavi volim da iskažem i pokažem.
Jer, nikad nije dosta da kažem najmilijima da ih volim.
Da mi nedostaju.
Moji roditelji su moj ponos.
Moj tata i moja mama su heroji mog detinjstva, mog života.
Njihov brak je moj omiljeni ljubavni film.
Privrženost, život u dvoje, one prave porodične vrednosti,
to sam ponela iz kuće i trudim se da i sebi napravim jedno takvo gnezdo kakvo su oni svili.
Iako se često naša mišljenja ne poklapaju i sa mamom sam uvek u nekim opozicijama, mi živimo jedni za druge.
Karakteri su različiti, mišljenja se mogu ne poklapati, ali odnosi se ne narušavaju raspravama o ovim ili onim stvarima.
Na kraju dana, moji roditelji, verujem, spokojno odu na spavanje jer se nasmeju kad pomisle na moga brata i mene. I na to u kakve smo ljude stasali.
Jer, na kraju dana, svakom roditelju je dete poslednja stvar koja mu prodje kroz glavu kad tone u san. I prva stvar na koju pomisli kad otvori oči.
Kad postaneš roditelj, sve druge uloge u tvom životu postaju sporedne.
Zauvek.
Ljudi su prokleti, više se trude oko nebitnih lica koja im samo kao senka protrče kroz dan; važno im je da ostave dobar utisak kod onih koji su u stvari nevažni. Kod onih kojima je sve jedno.
U tom ludilu, na primer, zanemare najboljeg prijatelja.
Jer, on je uvek tu.
Jer, on zna.
Jer, on je neko koga možete pozvati i neki drugi put; biće tu za vas i sutra i prekosutra.
Zna on da ga volite puno...
Iako je sve napisano tačno, tužno je što divne odnose medju najboljim prijateljima ovakvim razmišljanjem nesvesno vredjamo, umanjujemo, gazimo.
Život zna da bude mnogo brz.
Ne podrazumevajte stvari, ne podrazumevajte ljude koji su vam bitni.
Svaki dan je novi dan.
Jedno novo "volim te" nekada vam možda deluje suvišno, ali oplemenjuje.
Ne štedite ljubav prema onima koji su je zaslužili.
No comments:
Post a Comment