6.jun 2015.
Potrebni su nam svi ti mali i veliki uredjaji koji nam svakodnevno olakšavaju život i rad, koji nas zabave i pomognu u učenju.
Ali.
Ljudi su oduvek bili skloni preterivanju.
Uvek su znali kako da pokvare savršene zamisli i ideje i učine ih štetnim za sebe (a da ne govorim o tome što sebično uništavaju i sve oko sebe, ne hajući).
Super su ovi novi telefoni.
Vidim da se život polako pretvara u niz Instagram fotki i Twitter misli.
I ljudi vole.
Jer, da se popraviti svaki višak kilograma, oboji se sivi dan u nestvarne boje, napravi se usamljeni trenutak u pravu poželjnu gozbu i uživanje uz zvuke samoće, svaka bleda ljubav u neverovatnu ljubavnu priču...
Ok je koristiti sve te novo-otkrivene vidove komunikacije.
Širiti mrežu oko sebe.
Da nije Skajpa i Fejsa, moji najdraži ljudi, koji nisu blizu mene, nedostajali bi mi beskrajno, ne bih ih videla ni čula kad god poželim...
I opet.
Ali.
Smorim se kad se setim da smo se ranije uvek nalazili na pravom mestu u pravo vreme. I nisu nam bili potrebni mobilni i 20 poziva pre susreta.
Ranije kad se ugovori neka aktivnost, sve se ispoštuje.
Nije bilo slučaja da ti, npr. dugočekani subotnji fudbal umesto u 14h počne u 16h jer svako od 10igrača ima neki svoj razlog zašto je zvao i pomerio dolazak, odložio, kasnio...
Da ne pričam o tome kako nam se deca nalaze "na gajbi" i igraju virtuelne košarke, tenise, fudbale... a igrališta tužna čekaju na igru.
Sad je fora imati tamo neke aplikacije.
Za sve i svašta.
Na tržištu, mladi mozgovi se utrkuju ko će pre patentirati i izbaciti novu aplikaciju sa novim zadatkom za naš mobilni, koji će nam zameniti po koje čulo, koje će nam još malo uspavati mozgiće...
A kad uporedim mozgiće nas pre 20ak godina i ove sada, moram priznati da su se jako ulenjili. Pa se čudimo zašto sve puca od senilnosti, demencije, zašto se granica bolesti koje su nam dolazile u poznoj starosti, pomera značajno ka mladima...
Sad je teško pomnožiti preko 9x9; orijentisati se u prostoru da li levo ili desno bez dragog nam Garmina; pa nas mrzi da zapamtimo da u 14h popijemo lek ili kad je neki dogadjaj, sigurnije je da nam pozvoni dragi naš mobilni budilnik...
Potpuno sam šokirana da su ljudi prihvatili aplikacije koje mere tako banalne stvari... i neko zapravo zaradjuje milione na tome što su ljudi postali povodljivi i toliko lenji da im mobilni kaže kad da popiju vodu, trepnu, šta da jedu ili obuku danas, koliko su spavali i kad treba da se pomere... užas.
Sve me podseća na onaj vic "udahni-izdahni" o plavuši koja je zaboravila da udahne jer joj je kaseta došla do kraja pa nije okrenula stranu...
Lenjost je leglo raznih deformiteta.
Mislite o tome.
Ili, nabavite aplikaciju.
Vidim da se život polako pretvara u niz Instagram fotki i Twitter misli.
I ljudi vole.
Jer, da se popraviti svaki višak kilograma, oboji se sivi dan u nestvarne boje, napravi se usamljeni trenutak u pravu poželjnu gozbu i uživanje uz zvuke samoće, svaka bleda ljubav u neverovatnu ljubavnu priču...
Ok je koristiti sve te novo-otkrivene vidove komunikacije.
Širiti mrežu oko sebe.
Da nije Skajpa i Fejsa, moji najdraži ljudi, koji nisu blizu mene, nedostajali bi mi beskrajno, ne bih ih videla ni čula kad god poželim...
I opet.
Ali.
Smorim se kad se setim da smo se ranije uvek nalazili na pravom mestu u pravo vreme. I nisu nam bili potrebni mobilni i 20 poziva pre susreta.
Ranije kad se ugovori neka aktivnost, sve se ispoštuje.
Nije bilo slučaja da ti, npr. dugočekani subotnji fudbal umesto u 14h počne u 16h jer svako od 10igrača ima neki svoj razlog zašto je zvao i pomerio dolazak, odložio, kasnio...
Da ne pričam o tome kako nam se deca nalaze "na gajbi" i igraju virtuelne košarke, tenise, fudbale... a igrališta tužna čekaju na igru.
Sad je fora imati tamo neke aplikacije.
Za sve i svašta.
Na tržištu, mladi mozgovi se utrkuju ko će pre patentirati i izbaciti novu aplikaciju sa novim zadatkom za naš mobilni, koji će nam zameniti po koje čulo, koje će nam još malo uspavati mozgiće...
A kad uporedim mozgiće nas pre 20ak godina i ove sada, moram priznati da su se jako ulenjili. Pa se čudimo zašto sve puca od senilnosti, demencije, zašto se granica bolesti koje su nam dolazile u poznoj starosti, pomera značajno ka mladima...
Sad je teško pomnožiti preko 9x9; orijentisati se u prostoru da li levo ili desno bez dragog nam Garmina; pa nas mrzi da zapamtimo da u 14h popijemo lek ili kad je neki dogadjaj, sigurnije je da nam pozvoni dragi naš mobilni budilnik...
Potpuno sam šokirana da su ljudi prihvatili aplikacije koje mere tako banalne stvari... i neko zapravo zaradjuje milione na tome što su ljudi postali povodljivi i toliko lenji da im mobilni kaže kad da popiju vodu, trepnu, šta da jedu ili obuku danas, koliko su spavali i kad treba da se pomere... užas.
Sve me podseća na onaj vic "udahni-izdahni" o plavuši koja je zaboravila da udahne jer joj je kaseta došla do kraja pa nije okrenula stranu...
Lenjost je leglo raznih deformiteta.
Mislite o tome.
Ili, nabavite aplikaciju.
No comments:
Post a Comment