O dočeku

                                                                                    15.decembar 2014.

Budemo deca.

Sve je tako jednostavno u tom svetu neodraslih.
Problemi su tako prosti.
Zašto ne mogu bar kockicu čokolade da pojedem pre večere?
Još samo ovaj crtani i idem u krevet, obećavam!
Neću kapu, baš me briga što duva!
Neću sutra u školu!
Radujemo se malim i velikim praznicima. Verujemo u Deda Mraza i Vilu Zubić...
A Nova Godina (i Božić naravno, ali o tom potom), to je nešto posebno. 

Čarobno i toplo. 

Ovi praznici za mene su uvek bili vreme pomeranja granica, zabrane postaju dozvole, svi su tu, svi su srećni. 
Porodična toplina.

Ljubav.

Jelka sa ukrasima (koja svake godine ima bar jedno rušenje i bar nekoliko ukrasa manje, taman da se stari zamene novim). Lampice koje se pale i gase, svetlucave trake okačene svuda unaokolo, hrabri tata se verao po komodama i stolicama ne bi li sve bilo po mojoj i bratovoj direktivi provučeno, okačeno, zalepljeno. 

Mamina pileća salata, pečenje i kiflice sa sirom. I bajadere, i još gomile sitnih kolača koje tata, brat i ja naizmenično krademo sa terase već čitav dan( dok mami ne prekipi).

Novogodišnji program koji teče na Tv-u i nikoga ne zanima, ali je deo slavlja i neka ga. Tata je utišao TV odavno. Služi samo da povremeno bacimo oko na tačno vreme. Slušamo neke naše kasete i djuskamo i glupiramo se.
Pokloni koje krišom merkamo pod jelkom i nadamo se da je nešto što želimo a ne nešto što nam treba. Neki su već otvarani, vidi se po nevešto vraćenom selotejpu (neko je bio nestrpljiv...).

Ljubimo se u ponoć, srećni što nas nisu oterali na spavanje (i još srećniji što smo uspeli da ostanemo budni za famozno odbrojavanje).
Muvamo se oko roditelja i uže familije dok krademo upaljač sa stola da bi upalili prskalice. Krišom, naravno, tako je sladje.
Tata i teča koji se ubedjuju u to čiji je sat tačno podešen.
Sreća. 
Žurka godine se završava. 
Do sledeće.

Onaj osećaj kad se sručiš u mamin i tatin krevet obučen i totalno umoran (a oni te puste tu, jer je ipak Nova godina);
gurate se tako i nikome nije udobno ali je lepo.
I srećan si. 
I obavezno spavaš sa poklonima. To je neizostavni detalj.

Onda porastemo.

Problemi postaju drugačiji. 
Svet oko nas postane sivlji, čarolija prestane.
Doček je samo jedna žurka više.
Idemo na žurke, više ne slavimo kod kuće.
To bi bila propast. Potpuni promašaj.

Javimo se matorcima oko 23h da im čestitamo Novu dolazeću. U ponoć će i onako mobilne telefonije pući od silnih poziva.
Jelka, ukrasi, upakovani pokloni, onako, kao u filmovima... to više nije bitno.
Bitno je samo šta obući, gde ići i, naravno, ko će tamo sve biti.

Prolaze godine.

Pa postanemo roditelji.

I onda se desi nešto fantastično.
Čarolija se vrati.
Dom ponovo postaje svetinja.

I one ukrasne trake se kače svuda po plafonu. 
Sad se naši klinci bave rušenjem jelke i motanjem oko nogu.
Mi glumimo strogoću i uživamo u Novogodišnjoj čaroliji koju smo onomad sami sebi oduzeli i ukinuli. I volimo opet sneg i pileću salatu, bajadere po maminom receptu, loš Novogodišnji program i čestitanje u ponoć.

Mrtvi umorni, srećni što smo budni još uvek (neke stvari se ne menjaju, zar ne?).

Sudovi ostaju za sutra. Definitivno. 

Dete se uvaljuje u bračni krevet, mislim se, ajde, Nova godina je, neka te ovu noć tu, a znam da ću završiti na ivici i sa laktom u stomaku. Ali nema veze. Sreća je to.

Krug života.

Zaključak je da deca postoje da nam vrate sve one čarolije koje izgubimo, odbacimo ili zaboravimo dok odrastamo.
Postoje da nam budu savršen izgovor za stvari na koje gubimo pravo samo zato što smo postali veliki.

Tako. Odoh na tavan po ukrase.
I moram da proverim sa mamom recept. Za bajadere.